Ноћ музеја, бљесак културе

Редови пред музејима, препуне галерије, уметничке радионице, перформанси на отвореном и концерти класичне музике – слике су које ту ноћ чине јединственом. Проблем настаје ујутру, када на музеје стављамо катанце. У Београду ради тек неколико музеја. Толико је и посетилаца. Осећај, навика или потреба да посетимо музеј јавља се изгледа тек када тај чин постане омасовљен, популаран, чак и популистички. Због чега музеје посећујемо само током Ноћи музеја?

Према речима психолошкиње Љубице Јеленковић популација у Србији заузета је егзистенцијалним питањима, па музеји нису на листи приоритета. Међутим ни школе, сматра она, нису учиниле све што су могле.

Мора се загледати и културолошки ниво, односно непостојање навике. Школе осим образовног и васпитног дела, немају обавезу вођења деце у обиласке музеја. То углавном зависи од добре воље једног од наставнка који издваја своје слободно време за то. Ипак, главни разлог је сигурно један пад вредносног система. Све институције културе су у таквом статусу да једва егзистирају“, наводи Јеленковићева.

 

Прва „Ноћ музеја“ одржала се 1997. године у Берлину под називом „Дуга ноћ музеја“, да би се 2004. године та манифестација пренела на читаву Европу. Годину дана касније одржана је прва „Београдска ноћ музеја“, а 2007. године „ноћ културе“ се проширила на девет градова Србије. Данас је то ноћ која привлачи велики број посетилаца, а само прошле године се на 65 места и 315 локација, оджало 429 дешавања са преко 450.000 посетилаца

Рекламирана и масовна манифестација „Ноћ музеја“ упућује и на значај медија, будући да у медијском простору готово да нема места и времена за културу.

Културне рубрике све су краће у штампи, а на телевизији готово да ишчезавају. Представљање културе у информативним емисијама често се своди на нејасно и елитистичко приказивање уметничких дела речником који гледаоцу указује на то да ако не разуме о чему је реч, за њега, практично, нема места. Услед економске кризе и свеопште таблоизације штампе, прво су „страдале“ културне рубрике

У Великој Британији, прво обавештење о реализацији музејских пројеката објављује се две године раније, да би нове информације стизале до грађана после сваких пар месеци. Да је то добар приступ сматра и социолог Ратко Божовић који каже да управо медији „воде и оснажују вољу грађана да се суоче са културним вредностима“.

Ноћ музеја је једна кампања. Медији утичу на наш избор и на наше напуштање телевизијског програма, који је заробио одређени број људи. Неки ће и да виде ноћ музеја само преко телевизије. Ноћ музеја је медијски наговор, и неки су били вођени тим наговором а не потребом. Када би неко имао потребу онда био он ишао у музеје перманетно“, сматра Божовић.

Главни финансијер, држава, културу третира као маргиналну вредност. Велики број музеја је затворен, реконсутрукције трају годинама, а култура служи искључиво као предизборни слоган. Најбољи пример је Народни музеј, централна културна институција која се и налази у само центру престонице, чија је реконструкција одлагана више пута. Највреднија дела закључана су у подруму.

Психолог Љубица Јеленковић подвлачи да овакво стање изискује преиспитивање одговорности државе и политичара. „Све ће се видети после избора. За министарства полиције или финансија ће се грабити као и увек, док ће министарство просвете доделити тамо некоме као неважно“, истиче Јеленковићева.

У свету, музеји постају институције у којима се реализују разна научна истраживања, попримају својства бибилиотека у којима се могу наћи релевантне информације и постали су омиљена места за подстицање креативности. Социолог Ратко Божовић истиче да се у тим срединама уметност се не доживљава као нешто што сувишно и досадно, нити се оскудева у новцу и маркетингу.

Људи имају времена да иду у молове, да тамо губе слободно време, а немају времена за културу и то је већ грешка у вредносном систему. Медији показују да могу да наговоре људе да посећују културне манифестације те ноћи и зашто их не би наговорили да иду свакодневно“, закључује Божовић.