Варошица у Јужном Банату на обали Дунава, позната је по томе што је у њој смештена псхијатријска болница. Реч Ковин користи се за означавање нечијег проблематичног статуса.
,,Немој да се плашиш, неће ти они ништа. Надам се само да неће да ти позли, јер овде ужасно смрди“, рече медицинска сестра на улазу у зграду. Фасаде зграда поред којих пролазимо као да нису кречене деценијама. Унутра је још горе, зидови испуцани, малтер само што не отпадне са плафона. Непријатан мирис урина шири се ходником чим крочите у зграду Специјалне неуропсхијатријске болнице Ковин.
Прво обилазимо мушко одељење акутне псхихозе. Ови болесници не излазе напоље, поједини шетају само по ходницима јер су превише агресивни, а неки су и завезани. На старим прозорима налазе се решетке, а у собама са по двадесет кревета налазе се видео камере. Свака просторија у којој радно особље борави има своју кваку, да не би могли болесници да им упадају. Док смо боравили у тој просторији, причајући о болници, неко закуца на врата. Био је то Сава, један од болесника, који је дошао да тражи цигару.
Болница има 730 пацијената, од којих само 5 болесника не пуши, кажу да им је цигара као терапија, лек за смирење. Сава рече да је рођен 1381.године и да има око тридесетак година, а да је лекар његов капитен у фудбалу. Спрат ниже је такође мушко одељење, где су смештени болесници хроничне психозе. Пролазећи поред њих, сестра је отворила врата микроблока у ком је боравио пацијент који је доживео напад.
,, Рекох ти да се не плашиш, то је овде нормално“, смирено рече медицинска сестра Елизабета Јанић, након што је залупила врата собе у којој се пацијент налазио.
Специјална неуропсхијатријска болница у Ковину изграђена је 1912.године за потребе аустро-угарске војске. Зграде су биле касарне, све до 1924.године. Њено основање иницирао је 1923.године дугогодишњи општински лекар Ковина др Коста Кнежевић. Предложио је смештај душевно оболелих у зграде бивше аустроугарске касарне тадашњем начелнику Санитета, одељење за Банат, Бачку и Барању др Лази Марковићу.
Људи су смештени у напуштене и руиниране зграде бивше касарне захваљујући великом труду запослених др Дезидеру Јулијус, који је каријеру започео у Ковину као дугогодишњи лекар и директор болнице. Др Милан Цолић, специјалиста естетске хирургије, такође је своју каријеру започео у ковинској болници.
У дворишту је доста мирно, било је лепо време, тако да је доста њих изашло. Неки шетају у пиџамама, неки су обучени, поједини спавају на клупама, а већина седи и пуши. Старија жена свађа се сама са собом, али нико не обраћа пажњу на њу. Парк у коме је смештена ова болница, за време Аустро- Угарске био је један од најлепших паркова, ту је и запуштени летњиковац, где је некада свирао оркестар.
У самом центру овог парка смештена је бледо зеленкаста зграда ,,Норвежанка“, тако је зову, пошто су Норвежани спонзори ове зграде, и то је одељење које се плаћа. Ограђена је зеленом оградом, у том маленом кутку налази се велики сто са пар столица.
Унутра није ништа боље него у осталим зградама, само што је мирније, мање смрди и има мање пацијената. Ова зграда је више као старачки дом. Постоји 70 посто случајева за које породица ни не пита, не зове. Болесници се тај дан сместе у болницу и на њих породица потпуно заборави. Овде бораве особе којих се породица одрекла,а које би могле да буду лечене у установама отвореног типа.У овој установи смештено је болесника из различитих градова, република, а најмање има Ковинаца. Овим пацијентима болница је цео свет. Када би изашли одатле, не би могли да функционишу у реалном свету, јер су трајно онеспособљени за живот.
Људи имају велике предрасуде о овим људима, психички болесник је већ обележен у друштву. Породице се стиде, остали беже од њих, притом не схватајући да су и они људи од крви и меса, да и они плачу, смеју се, радују. Некада су на болничком имању ти и исти болесници гајили пољопривредне усеве, прерађивали их и продавали. Од својих производа комплетна болница могла је да се издржава, међутим када се прочуло да то раде болесници посао је пропао. Сада се ова установа финансира из буџета државе, а пацијенти бораве у условима непримереним за једно људско биће. Данас постоји радна терапије, где болесници одлазе у радионицу, праве разноразне предмете, везу гоблене, цртају, показују свој таленат.
На одељењу Б-секције смештени су пацијенти који се лече од алкохолизма и болести зависности. Они су способни да се сами облаче, сами спремају своју собу, а када су у делиријуму затварају се у собе, док их криза не прође. Међу овим људима било је и људи из јавног живота чија имена због етике не смеју да се спомињу. Постоје подаци да је после Другог светског рата у овој установи два пута лежао отац Данила Киша о коме је и он за живота говорио и да је и то утицало на његово књижевно стваралаштво.
Прошле године 17.јуна Катарина Карађорђевић је посетила болницу. Повод за долазак супруге престолонаследника Александра Карађорђевића било је уручење донације ковинској Специјалној неуропсхијатријској болници у виду опреме, одеће, помагала и остало.
Биоскопска сала, која је некада била у функији данас служи за семинаре, а овде је снимљен и филм ,,Пејзажи у магли“.
Зачула се бука у суседној згради, дежурни лекар и две сестре улетеле су унутра. Две старије госпође умало се нису потукле, једна је доживела напад и одмах су је послали на други спрат акутне психозе. Женско одељење је горе него мушко, бучније су, агресивне, причљиве. Физички сукоби су овде свакодневна појава, било између болесника и доктора или болесника међусобно. У болници се изврши највише абортуса, а против закона је давати болесницама контрацепциона средства, јер мора да одобри породица.
Да ли је хумано давати болесницима контрацепциона средства или је хумано доводити њихов живот у опасност?
,,Није ни једно ни друго, али ми смо просто спречени, с обзиром да већина нема овде породицу, ми не можемо женама давати пилуле, једноставно тако закон налаже, а и болница није у условима да обезбеђује та средства“, рекла је др Светлана Грбовић.
Неуреологија и неуроза су блажи поремећаји, једино што неуролошко одељење има тешке случајеве-шлогове од којих се умире. Психогеријатрија је одељење где бораве старији људи, већина одбачена од породице, многи од њих нису били поремећени, па су временом због средине која их окружује психички оболели.
Неуропсхијатријска болница у Ковину је тридесетих година имала и своју зубну ординацију, апотеку, ледару, стакленик за гајење цвећа, перионицу, столарску, ковачку, браварску и кројачку радиоинцу електричну централу, сопствени водовод и канализацију.
Становници ове варошице ковинску болницу називају ,,Холивуд“, иако ова установа нема никаквог сјаја и лепоте. Ватрени навијачи партизана из Ковина себе називају ,,Лудница Ковин“.
