На Београдском универзитету студира око триста студената са хендикепом који, за разлику од својих вршњака који живе у развијенијим европским земљама, немају ни приближно квалитетне услове за студирање. Милена Јеротијевић, саветница Министарства просвете за инклузивно образовање, објашњава нам који су то проблеми и шта предузети тим поводом.
Који су највећи и најактуелнији проблеми студената са хендикепом?
Има неколико сегмената који су увек актуелни. Најпре физичка доступност. Дакле, уклањање архитектонских баријера, јер то је увек проблем. Зграде су старе и негде заиста није једноставно прилагодити их студентима којима је потребно прилагођавање, на првом месту особама корисницима колица, исто тако и особама које не виде.
Други ниво који можда чак и предходи овом, јесте позитиван однос према правима на високо образовање особа са хендикепом. Следећа ствар је начин прилагођавања приступа.
Како ће наставници да предају, а да сваком студенту, који присуствује, то предавање буде доступно, било да се ради о студенту који не чује, не види, или има потешкоће са читањем и писањем. Посебно је битно колико ће наставник методички да прилагоди предавања.
Па затим, колико ће методички да прилагоди испитивање и оцењивање. Ту су четири подручја која су врло битна. Следеће подручје које је битно јесу уџбеници, односно могућност да свако у складу са својим хендикепом има уџбеник. Иако се Министарство просвете много хвалило тиме да ће првити уџбенике за мале групе, убрајајући ту и студенте који не виде, нису се бас прославили са тим.
Заиста, ту се много морало борити да би се то могло остварити. Следећа ствар, коју сам редећи и упозајући особе које не виде, увидела, а велики је проблем и дешава се на нивоу локалне заједнице, јесте обезбедити превоз особама које не виде. Град и општина се изјашњавају као да имају обезбеђен превоз али то није тачно, то се не реализује, можда има један мали број људи, али већина нема .
Који су екстремнији случајеви са којима сте се сусретали, а тичу се кршења права особа са хендикепом?
Рећи ћу вам пример једног малдића којем је угрожено право на средње образовање. Пре две године, дечак је завршио редовну основну школу. Рођен је без шаке. Био је одличан ђак у селу у ком живи и похађа школу. Желео је да се упише у средњу техничку школу, одсек техничар за комјутерско контструисање. Иначе, дечак је користио компјутер, радио техничко цртање, све као и друга деца.
Када је пробао да се упише у ту школу, он се пријавио, полагао је приијемни испит и мислим да је био други или трећи на ранг листи. Пошто за упис у средњу школу мора да се добије налаз лекарске комисије, они нису хтели да му дају сагласност за упис у средњу школу, зато што по конкурсу које је Министарство провете прописало да за упис у техничку школу мора да постоји покретљивост свих зглобова руку.
Они не размишљају о функцијама тог дечака и шта све он може да уради без те шаке, него да ли он има зглобове. Комисија није хтела да му да лекарско уверење за упис.
Директор који је желео да га прими, јер је видео како дечак ради, и да има све показатеље да може да иде у ту школу, није смео то да уради зато што му је школски управник, који нам је иначе проблем са својим ставовима и дискриминацијом коју врши, рекао да ће неког позвати на одговорност, зато што је примио тог дечака. И директор је морао да им врати документа и није смео да их прими. Тада смо покренули цео поступак.
Нудили су му да иде у гимназију, али дечак није желео. Он је дете са села, и није му толико потребна гимназија. Ми смо успели да му, преко мреже подршке инклузивном образовању, обезбедимо да следеће године полаже завршни испит за упис за ту школу.
Ко сноси одговорност за такве ситуације?
Наравно неко треба да одговара, међутим, нико не би био маргинализован кад би могао сам да се избори за своја права, значи њима треба подршка да би се изборили за своја права.
Пошто они неће да се жале људима, бојећи се да ће себи затворити сва врата, уколико неког туже. Они који су на власти то знају и праве се луди. Дакле, ми имамо један апсурд да је Министраство просвете далеко више отишло у реализацији инклузивног образовања, него што локални ниво може да их прати. Чак имамо да је локални ниво против локалног инклузивног образовања.
Ми у граду Београду имамо озбиљне проблеме са градским властима. Представници градске власти, поготову дефектолошки стручњаци, који су на власти, јако су против инклузије, зато што они мисле да инклузија угрожава њихов професионални опстанак.
Сад се боре да инклузију претворе у свој опстанак, а не да побољшају услове за укључивање особа са инвалидитетом. То је један од великих проблема и велики отпор дефектолошке струке која је против инклузије, било експлицитно, било веома скривено, и суптилно минирање инклузије од стране дефектолошке струке. Мада, имамо појединаца који су врло свесни и врло добро раде.
Како оцењујете услове студирања за студенате са хендикепом у оквиру Београдског универзитета?
Генерално, мислим да је јако тешко студирање сада, да је брига за своју сопсвтену професију превлдала бригу за оне због којих та професија постоји, а то је професорска професија. Дакле неко може да буде физичар, психолог, математичар, лингвиста… Ако је професор, он није ни лингвиста, ни математичар ни псиохолог… Он је професор. Ту смо ми изгубили корак са светом, јер ако си ти професор, твоја прва професија је професор. То се у нашем образовном систему изгубило, односно није се ни изградило. Не разумеју да је спремати, отварати, образовати младе људе, посебна професија, много више од моје уске професије психолога. Углавном, само учитељи то знају, они су најбољи што се тога тиче.
Ко би требало да предузме иницијативу у решевању ових проблема?
Од државе треба да се крене. Што се државе тиче Министарства просвете, оно је направило огроман корак, пре свега закон, али се он односи на предшколско, основно и средње образовање. То је закон о основном систему образовања, који је заиста ставио у центар дете, младог човека. Закон о високом обазовању још није пипнут. Дакле, то прво мора да се уради и друго, мора јако много да се ради на наставничким компетенцијама. Доенети су стандарди наставничке компентенције који су јако добри, али сада се трудимо да се то и примењује и да се спроведе у дело и да неко за то буде одговоран. Затим, да постоје механизми који ће да обезбеде да се заиста наставничке компетенције примењују у пракси.
Зашто раније није много тога предузимано, него тек предстоји активирање на том пољу?
Закон основног система образовању донет је у 2003. године. Он је налагао да је дете је у центру образовања. У мају месецу 2004. године, дошло је до смене власти. Тада је Коштуница дошао на власт, а Љиљана Чолић за министарку просвете. Први закон који је био промењен је Закон о основном систему образовања. Речено је да није дете у центру обраовања, него наставник. И све је срушено. Тада је заустављен рад на наставничим компетенцијама, и потуно се вратило много уназад у односу на социјалистички период. Уведено је верско образовање, што није нешто чиме треба да се подичимо. Дозвољен је велики уплив цркве у образовање. Љиљана Чолић је, за време свог мандата када је била министарка, покренула иницијативу за укидање Дарвиновог учења у биологији. Има много људи који у професорској професији себе виде као некога ко има моћ и ко може да управља нечијим животом на начин који није вођење тог живота по његовом сопственом развоју, него показивање своје моћи и позивање себе како он може нечији живот да уништи. Ово можда грубо звучи, али то је заправо то.
Зашто се послодавци, у великом броју случајева, не придржавају Закона о запошљавању особа са инвалидитетом и пре плаћају казне, него што запошљавају особе са инвалидитетом ?
То је зато што је закнодавац дао мале казне. Једна група нас је имала велике примедбе на тај закон. Он је јако лош. Потпуно је искључио све особе са интелектуалним сметњама и особе са комуникацијским сметњама. Само је укључио особе са телесним инвалидитетом. То је један дискриминишући закон. Једино добро је то што је по први пут ушао назив овог закона у нашу државу. Законодавац је дао исувише мале казне послодавцима. Да би га се они придржавали, морају доћи у ситуацију да им је теже да плате казну, него да не запосле. Друго, има још један већи проблем који је тим законом направљен, а то је да опет лекарске комисије процењују колико је неко способан за посао. Испада да лекари све знају, али они не знају колико је неко способан за посао. Они се усуђују да кажу он може то да ради или не може. То је још већи проблем, него то што послодавци плаћају казне, јер неће да запосле, него зато што лекарске комисије одређују ко може да ради, а ко не.
Да ли можете да напрвите паралелу у инклузивном образовном систему земаља Европске уније и Србије?
Тешко да се ту могу правити паралеле. Прво, Европа није имала дефектолошку струку, а њу имају бивше социјалистичке земље. У образовању су радили људи који заврше наставничке факултете, а онда специјализације, па су радили су специјалним школама. Давно су специјалне школе почеле да се трансформишу у Европи. Ми се овде батргамо са неким специјалним плановима и програмима који су превазиђени. Европа је повезала образовање са светом рада, а ми то немамо, Дакле, јако је тешко поредити. Они имају специјалне школе који припремају ту децу за живот. Наше школе децу не припремају за живот, него их припремају за закључавање у подруме, да их нико не види.
