Уколико кренете вожњу аутопутем Београд-Нови Сад, на неких тридесет километара пута, на територији општине Инђија, наићи ћете на једно скромно сремско село смештено испод јужних обронака источног дела Фрушке горе. Оно што је чини још више посебном је што мирно лежи поред дела Дунава где је он, како Крчединци кажу, најшири, а где су руже ветрова најповољније. Постоје различите теорије о томе како је назив Крчедин настао, а једна од многобројних и најчешћих је заправо та да су на овом простору биле густе шуме које су, како сам назив каже, становници крчили. У време Војне границе село се називало Шанац јер је било ушанчено. Турци су га звали црвени Крчедин због овдашњег мајдана који су експлоатисали, а од овог камена је, како кажу, грађена и земунска тврђава. У турско време је имало чак 27 домаћинстава и било је повлашћено, у функцији чувања пута од Цариграда, преко Београда до Будима.
Прелазак из града попут Београда, у коме се све одвија брзо и где делује као да вам цео живот прође кроз само неколико година, у сеоце као што је Крчедин је превелика промена. На почетку имате осећај као да су се оног тренутка у ком сте видели таблу за улазак у Крчедин казаљке на сату зауставиле. Широке улице које су ранијих година врвиле од људи и деце све су више пусте. Највише можете сретати баке и деке, који на својим бициклама и поред умора, задовољно крстаре овим улицама. Тамо је бицикл главно превозно средство, ако не рачунамо гастербајтере који се довезу бесним колима у своје родно место док су на одмору, или породице бака и дека које су настаниле веће градове у Србији, па им повремено дођу у посету. Поред бицикла, а како им се живот одвија у близини Дунава, неизбежно је да сваки Крчединац мора да поседује макар мањи чамац на обали Дунава. Паркинг места чамаца простиру се дуж свих тих рукаваца, меандара и целе обале, а чамце људи који живе баш у Крчедину или околним варошима чувају добронамерни мештани који станују уз саму обалу. Једни чамац користе искључиво као превозно средство до Крчединске аде која има обалу дугу десет километара и која је лети права атракција, а многима и замена за море, док други чамац користе за риболов. Као што у Крчедину не постоји особа која нема бицикл, тако не постоји ни особа која некада у својим рукама није држала пецаљку. У овом месту налазе се страствени пецароши који поред уживања у пецању као спорту, уживају и у деликатесима који настају од речних риба. Омиљена за јело је рибља чорба уз коју се посебно служи и домаћа љута папричица свеже убрана из баште. Има мештана који и нису неки љубитељи специјалитета прављених од рибе већ који на пецање иду јер уживају у томе. Тако нам је Крчединац, деда Јошка, открио да он на пецање иде искључиво јер воли да седи у свом чамцу у шест ујутру, у потпуној тишини, окружен само овим мирним војвођанским морем и обалом дуж које се простиру високе канадске тополе. Ужива и он у пецању, и баш као и сваки пецарош воли да улови што већу рибу. Међутим, он сваку коју улови убрзо потом врати у воду, јер сматра да једна рибља чорба није вредна убијања неколико младих, лепих шарана које ће још дуго да красе ове сремске воде. Деда Јошка у свом дворишту такође гаји многе куце, маце и голубове, којих има много. Поред својих животиња он храни и оне које немају дом или које једноставно нису довољно добро збринуте. На гранама величанственог храста које већ деценијама живи у његовом дворишту за гугутке и њихове младе прави гнезда и дрвене кућице, како би их сачувао од опасних грабљивица које вребају. Свако јутро устаје у пет и бициклом иде до једине пекаре на главном путу по уласку у Крчедин, где имају стално врућ хлеб са хрскавим корицама. Од пекаре је све на око сто метара па се то сматра и центром Крчедина. Ту су још и основна школа, општина, пошта, црква, као и пијаца и неколико кафића у којима се мештани одмарају. Свако иза свог дворишта поседује макар малу башту са основним намирницама попут парађиза, паприке, лука или кромпира, искључиво за сопствене потребе. Јошка свако вече са својом супругом Милицом гледа „Слагалицу“ па након тога и вечерњи дневник. Воли да прошета своје куце до једне чесме у оближњој улици где у балоне сипа воду која је сјајна за пиће. Успут убере коју кајсију, поприча са комшијама које сретне о времену или о риболову и голубовима. Увече чита углавном дневне и недељне новине док његова супруга Милица прочита по макар пола једне књиге. Кад год је лепо време оде до Дунава да се провоза чамцем са својим куцама или унучићима, када су они ту. Једри лепим, плавим Дунавом и ужива у његовом шарму. Он је прави пример једног просечног, мирног Крчединца коме је потребно тако мало да би био срећан.
Крчедин своје чари показује локалним мештанима и многобројним туристима из околних земаља у региону. Они свако лето желе изнова да уживају у рибљим специјалитетима, посети салашима, вожњама чамцем, пецању, сунчању и купању на обалама Дунава, па уједно одушевљени љубазношћу, гостопримством и смиреношћу својих домаћина увек нађу начин да му се поново врате.
