На етици се гради оно што је квалитетно и трајно

Ауторка: Кристина Копривица

Миљана Нешковић колумнисткиња је и ауторка подкаста “Снага ума”. Одувек је знала шта ће
бити кад порасте – као мала у игри је правила новине, а на прву телевизијску праксу отишла је већ
са 15 година. На почетку новинарске каријере бавила се темама о култури и моди на ТВ Метрополис и РТС-у, након чега је прешла у писане медије – Грацију, Лепоту и Здравље, Ескавјер. Опробала се и као уредница Плејбоја и портала Недељник. Након краће паузе у медијима, од прошле јесени из понедељка у понедељак са јавним личностима разговара о менталном здрављу, животним лекцијама и инспирацији. Са Миљаном Нешковић разговарали смо о њеном подкасту, феминизму, активизму и медијској етици.

Иза Вас је разнолико новинарско искуство, а од прошлог октобра водите подкаст “Снага
ума”. Kако је настала идеја за овај пројекат и зашто баш у овој форми?

После Недељника сам направила паузу у трајању од пет година што се новинарства тиче, и
могло би се рећи да сам га се с једне стране ужелела, а с друге сам желела да испробам нешто
ново. Сама идеја за подкаст “Снага ума” јавила се спонтано. Настала је за време пандемије
и у почетку мислила да ћу се много више бавити стручним темама које се тичу менталног
здравља. Сматрала сам да за тим постоји потреба узевши у обзир чињеницу да је ова ситуација
изазов са којим се као друштво суочавамо. Уз то, увек сам волела да водим разговоре са
инспиративним људима који имају раскошно академско знање или занимљиво животно искуство.
То је била нека иницијална идеја и драго ми је да је заживела. Велика је привилегија сваке недеље
угостити некога коме се дивите, од кога можете да учите, ко вас инспирише. Уживам у томе и
надам се да и моји слушаоци деле то осећање и тиме се водим.

У Вашем подкасту смо имали прилику да чујемо и политичаре како говоре о темама које
нису карактеристичне за њихов јавни наступ. Kакве су реакције публике и зашто је важно
јавне личности приказати у лежернијем маниру?

Ми имамо много академика, интелектуалаца и уметника који поседују величанствена знања и
могу много да нам дају. Међутим, због веома проблематичне и алармантне политичке
ситуације у којој живимо, свели су се на политичке коментаторе. Подкаст јесте алтернативна форма
која треба да пружи нешто чега у мејнстрим медијима нема, нешто што не можете да чујете у
сваком јутарњем програму и прочитате на порталу, стога је мени занимљиво да разговарам са
тим људима о стварима о којима они нису имали прилику да говоре. Примера ради, господин
Борис Тадић је, поред тога што је политичар и бивши председник, и клинички психолог. Интересантно је да сам са господином Тадићем желела да радим интервју на тему психологије моћи и начина на који политичка, професионална или било која друга моћ мења нашу структуру личности последњих неколико година, а овом приликом је то коначно дошло на ред. Тако је и Павле Грбовић говорио о политичком осећају своје генерације, а Драган Ђилас о својим предузетничким искуствима. Публика на овакве епизоде реагује веома добро, али и сами
саговорници.

Са саговорницима често разговарате о мотивацији. Kао водитељку, колумнисткињу, али и
консултанткињу за интегрисане комуникације која се у слободно време бави
сликарством, шта је оно што Вас мотивише?

Увек ме мотивишу људи. Мотивишу ме и неки вредни пројекти, волим да гледам како ствари
расту, цветају, отварају се. Мотивишу ме приче. Искрено, имам и фазе када ме не мотивише
ништа, али се онда окружим људима за које знам да ће ме инспирисати, разговарам са њима и
пронађем ту искру. Можда је и то донекле добар начин да се употреби подкаст – да онда када
нисмо расположени да сами трагамо за својом мотивацијом, ту је пронађемо.

Прилично сте активни када је реч о борби за женска права. Kао чланица групе “Новинарке
против насиља” указујете на неопходност одговорног извештавања о насиљу над
женама. На који начин са својом групом остварујете циљеве?
Чланица сам групе “Новинарке против насиља” скоро од самог оснивања. Драго ми је да се
колегинице и ја заједно залажемо за промоцију и ширење етичког извештавања о родно
заснованом насиљу. То је системски проблем у нашем друштву, а начин на који медији
извештавају о томе заиста може да допринесе ширењу проблема или његовом сузбијању. Јако
сам поносна што смо на правој страни и што често држимо тренинге како за локалне, тако и за
медије са националном покривеношћу. Осим тога, саставиле смо документ под називом
“Смернице за медијско изражавање о родно заснованом насиљу” који се показао као веома
користан у пракси.

Зашто бити феминисткиња има негативну конотацију у нашем друштву?
Негативно тумачење појма феминизам је последица неких застарелих гледишта; то углавном
говоре људи који нису прочитали “Феминистички манифест”, они који имају предрасуде о
феминисткињама или просто желе да одрже патријархат. Сматрам да та тенденција полако изумире, да је све мање срамота рећи да си феминисткиња, да је све више срамота погледати
феминисткињу чудно због тога и да се све више мушкараца декларишу као феминисти. Феминизам
је нешто што би требало да буде императив за свако људско биће које жели да постоји у
нормалном и здравом друштву.

Како едуковати ширу јавност о важности менталног здравља?
Постоје кампање, системски програми, програми у основним и средњим школама који се баве овом темом. Од почетка пандемије короне менталном здрављу се на глобалном нивоу придаје
већа важност него икад. Сматрам да идемо у добром правцу и драго ми је што се психолози
коначно популаризују. Све је мање срамота рећи да идеш код психолога, а све више да никад
не би ишао.

Подржали сте еколошке протесте, а током паузе у новинарској каријери сте учествовали на
јулским протестима и протестима 1 од 5 милиона. Честа је дилема да ли новинар треба да се
бави активизмом и да ли се то коси са професионалношћу. Kоје мишљење ви заступате?
Новинари који извештавају са протеста не би требало да буду његови учесници. У периоду
поменутих протеста се нисам бавила новинарством, али и да јесам учествовала бих. Нисам
толико стриктна и не сматрам да новинар не сме да учествује ни у каквом протесту, а нарочито
онда када је у питању протест за слободу медија. Ми смо као медијски радници и раднице дужни
да се макар придружимо људима који се боре за наша права. Волела бих да скренем пажњу на
то да ако је неко спортски новинар или се бави неким другим сегментом новинарства може,
треба, чак сматрам да има дужност да се појави на протесту за своје колеге и да им омогући
да обављају свој посао без притисака, претњи, санкција, финансијских блокада и свих осталих
проблема са којима се најчешће сусрећу новинари информативе.