МОНТЕВИДЕО 1930. … СВЕ ОСТАЛО ЈЕ ИСТОРИЈА …

Репрезентација која је сасвим случајно и неочекивано отпутовала на прво Светско првенство у фудбалу. Репрезентација у чијем саставу скоро да и није било фудбалских професионалаца. Она је изненада победила фудбалске велемајсторе из Бразила и тиме шокирала цео свет. Потом је декласирала Боливију, а затим је и срамно оштећена против Уругваја. Репрезентација која је заузела треће место на овом шампионату остваривши највећи успех у историји нашег репрезентативног фудбала. Репрезентација која је од уличних фудбалерчића, престоничке и провинцијске мангупарије, студената и сиротиње изродила хероје нације и, у то време, најцењеније играче у Европи …. ФУДБАЛСКА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У МОНТЕВИДЕУ 1930.

 

Све је најпре кренуло наопако. Због премештања фудбалског седишта из Загреба у Београд, загребачки подсавез је бојкотовао све одлуке новоформираног савеза, а такође је и наредио хрватским играчима да иступе из репрезентације. Једино решење је било да се састави репрезентација искључиво од играча из Србије, што је селектор Бошко Симоновић на крају и учинио. Експедиција која је путовала за Монтевидео, састављена је углавном од аматера и полу-аматера, а једини професионалац је био Ивица Бек, који је зарађивао и живео од фудбала. Играо је за француски клуб Сет.

 

Састав Краљивине Југославије на првом Светском првенству:

Милован Јакшић, голман

Милутин Ивковић, капитен, централни бек

Драгослав Михајловић, леви бек

Милорад Арсенијевић, десни бек

Момчило Ђокић, централни бек

Драгутин Најдановић, централни бек

Бранислав Хрњичек, леви бек

Божидар Марковић, десни бек

Љубиша Стефановић, централни везни

Бранислав Секулић, централни везни

Ђорђе Вујадиновић, офанзивни везни

Теофило Спасојевић, лево крило

Александар Тирнанић, десно крило

Благоје Марјановић, офанзивни везни

Ивица Бек, центарфор

Бошко Симоновић, селектор

Михајло Андрејевић, координатор

Коста Хаџи, координатор

 

Репрезентација наше земље се најпре суочила са дугим и тешким путем. Путовало се три дана возом до Марсеја, затим 16 дана полу-теретним бродом “Флорида“ до Рио де Жанеира, да би 8. јула 1930. после 22 дана путовања коначно стигла у Монтевидео.

Детаљ са утакмице против Бразила

Наши су прву утакмицу одиграли 14. јула на стадиону “Национал“ против Бразила. Бразил је важио за апсолутног фаворита у овој утакмици, али ствари на терену нису баш тако изгледале. Најпре је Југославија повела у 21. минуту преко Александра Тирнанића, да би девет минута касније Ивица Бек повисио на 2:0. Све то је изазвало неверицу на стадиону. У другом полувремену, Бразил је стиснуо обруч, све време је нападао, али је чудесни Милован Јакшић чинио акробације на голу, бранио неодбрањиве шутеве и одмах потом остао упамћен по надимку “El Grande Milovan” (Велики Милован). Бразилци су успели да смање на 2:1 голом Прегиња у 51. минуту, али то је било све што су учинили. Југославија је направила огромно изненађење, задивила је читав свет, а Бразилце, који су били и фаворити за освајање Мундијала, послала је кући.

Јакшић на утакмици против Бразила

 

Са одличном игром се наставило и у другој утакмици против Боливије, где је Југославија резултатом 4:0 почистила противника са терена. Голове су постигли Благоје Моша Марјановић, Ђорђе Вујадиновић, и два пута Ивица Бек.

Владала је хармонија у тиму, одлична тимска и организована игра, репрезентацију Југославије су сви поштовали, а понеки се и плашили потенцијалног меча са истом.

Ипак, срећа нам није била наклоњена на жребу када је одлучено да се у полуфиналу састанемо са домаћином, репрезентацијом Уругваја. Та контраверзна утакмица одиграна је 27. јула на стадиону “Сентенарио“ пред око 100 000 гледалаца. Исто толико људи је занемело од шока већ у 4. минуту када је Ђорђе Вујадиновић довео нашу репрезентацију у водство. Онда је на сцену ступио бразилски судија Жилберто Де Алмеида Рего који је, најпре поништио чист погодак Ивице Бека, а потом Уругвајцима признао два нерегуларна гола. Један из офсајд позиције, а други, када је лопта већ излазила са терена, полицајац који је стајао поред нашег гола и обезбеђивао утакмицу, самоиницијативно је пришао и додао лопту уругвајском играчу који ју је сместио у празан гол. Утакмица је касније завршена резултатом 6:1 за Уругвај, а неутрални посматрачи широм света једногласно су се сложили да је Југославија у овој утакмици, морални победник. Према многим мишљењима критичара и аналитичара, овај меч се сматра једном од највећих крађа у историји ове игре.

Капитени Југославије и Уругваја, Милутин Ивковић и Роберто Анселмо пред почетак полуфинала

 

Уругвај је потом у финалу победио Аргентину са 4:2 и тако освјио ово прво Светско фудбалско првенство, а Краљевина Југославија је званично проглашена за трећепласирану репрезентацију света, што је уједно и највећи успех у историји нашег репрезентативног фудбала. Експедиција Југославије се вратила у Београд 1. септембра 1930. године где је приређен, у то време назапамћени дочек и славље.

 

Састав репрезентације која је пре више од 80 година задивила свет, ни данас није заборављен:

МИЛОВАН ЈАКШИЋ ЕЛ ГРАНД (Велики) МИЛОВАН, рођен је 1909. у Колашину. Бранио је за београдске клубове Соко и Баск, а две године је провео и у Славији из Прага. Остао је упамћен као најзаслужнији за победу над Бразилом у Монтевидеу. Умро је у Александрији 1953. године.

 

 

МИЛУТИН ИВКОВИЋ МИЛУТИНАЦ, капитен репрезентације, рођен 1906. у Београду. Играо је за фудбалски клуб Југославија у коме је такође био капитен, а остао је упамћен и по томе да је са 24 године био најмлађи капитен у историји Светских првенстава. По струци је био лекар и имао је своју ординацију у Кнез Михајловој улици. По мајци Мили, био је унук војводе Радомира Путника. Неретко су Милутинца доводили у везу са тадашњом Комунистичком партијом, а стрељан је наводно као илегалац 1943. на Бањици.

 

 

ДРАГОСЛАВ МИХАЈЛОВИЋ ВАМПИР, рођен 1906. у Алексинцу, играо је за БСК, а пред крај рата, емигрирао је у Аустралију где је 1985. и умро.

 

 

МИЛОРАД АРСЕНИЈЕВИЋ БАЛЕРИНА, рођен је 1906. у Смедереву, играо је за БСК, а за репрезентацију је одиграо 52 меча. Био је својевремено и професор Саобраћајног факултета у Београду, а умро је 1987. у престоници Србије.

 

 

ЉУБИША СТЕФАНОВИЋ ЛЕО, рођен је 1910. у Београду, играо је за БСК, а по завршетку студија, одлази у Француску где уписије права. Pелативно кратко је играо за Монпеље. Касније је живео у Ници где је 1978. и умро.

 

 

МОМЧИЛО ЂОКИЋ ГУСАР, рођен је 1911. у Куршумлији, читаву каријеру је провео у београдском клубу Југославија. Радио је својевремено и као шеф рачуноводства у хидроелектрани Ђердап, а умро је у Белој Цркви 1983. године.

 

 

ЂОРЂЕ ВУЈАДИНОВИЋ НОСОЊА, рођен 1909. у Крагујевцу. После Моше Марјановића, најбољи је стрелац БСК-а за који је играо пуних 15 година. У Монтевидеу се два пута уписао у листу стрелаца. Постигао је погодак против Боливије, као и против Уругваја. Рат је провео у заточеништву, а пензионисан је као службеник Југословенске привредне банке у Београду где је и умро.

 

 

БРАНИСЛАВ БАНЕ СЕКУЛИЋ, рођен је 1906. у Београду. Био је члан Југославије, а један је од наших најбољих играча између два рата. По завршетку каријере тренирао је Црвену звезду, Спартак из Суботице, Пролетер из Зрењанина, а радио је и у Швајцарској, Белгији и Аустрији. Умро је 1968. у Берну где је и сахрањен.

 

 

ИВИЦА БЕК, рођен је 1903. у Београду. Први је играч који је у то време обукао дрес две репрезентације. Седам утакмица је одиграо за Југославију, а касније пет мечева за Француску. Са 16 година је постао првотимац БСК-а, а 1928. одлази у Француску где потписује професионални уговор за ФК Сет из истоименог града. Постигао је три гола за Југославију на Светском првенству у Монтевидеу. Изненада је преминуо на пецању од последица срчаног удара 1963. године и сахрањен је у Сету.

 

 

БЛАГОЈЕ МАРЈАНОВИЋ МОША, рођен 1907. у Београду. Један је од наших најбољих играча свих времена. Каријеру је почео у БСК-у, а касније је играо и за ОФК Београд. Пре рата је био двоструки рекордер у националном тиму. Одиграо је 57 утакмица и постигао 36 голова. Играо је и у време аматеризма, а био је тада најбољи плаћени играч у нашој земљи. Умро је 1984. у Београду.

 

 

АЛЕКСАНДАР ТИРНАНИЋ ТИРКЕ, рођен 1910. у Крњеву код Београда. Каријеру је почео у БСК-у. Уз Мошу Марјановића и Микицу Арсенијевића, био је једини играч који је пре рата прославио златни јубилеј, одигравши 50 утакмица за репрезентацију. Остао је упамћен као први стрелац за нашу земљу на Светским првенствима. Био је то гол против Бразила у Монтевидеу за водство од 1:0. Био је и селектор олимпијске репрезентације која је освојила сребрну медаљу у Хелсинкију. Тирке је живео најдуже од свих наших “Уругвајаца“. Умро је у Београду 13. децембра 1992.