Београд, Трг Републике. Недеља. Изложба под називом „Забранимо абортус“. Група старијих туриста и туристкиња разгледа фотографије мртвих фетуса, наизглед срећних породица и трудних жена.
Одједном, скоро ни од куда, у облику глисте, једне иза других и једни иза других, изложби прилази група од педесетак људи, свако са својим транспарентом.
„Моје тело = моја одлука“, „Ни државу ни бога близу јајника мога“, „Ако си против абортуса, ти га немој имати“, „Ако сам жена, не значи да желим бити мајка“…
Пролазе између постављених фотографија, а затим стају у круг. Ћутке.
„За сигуран бесплатан абортус“. „Сексуално образовање у школе“. „Моје тело није јавна имовина“.
Почиње фотографисање. Мршав човек, ћелав, иде у круг и снима. Обраћа се сам себи у браду, а затим и свом колеги који му се придружује.
– „Сад ћу све да их снимим, па ћемо да их нађемо.“
– „Како би оне сада биле овде да их је неко абортирао?“
– „Такве ни не треба да рађају.“
– „Њих све треба стерилисати.“
У кругу мук.
Након серије фотографија и снимака, људи из круга прилазе центру и остављају своје транспаренте.
„Солидарност са Македонкама“. „Нисам инкубатор“. „Моја пичка није у државном власништву“.
Одлазе.
На Тргу Републике остају сниматељи и вијори се огроман натпис „За забрану абортуса“. Испод њега остаје да седи жена тужног лица, држећи у рукама свој натпис: „Ја сам нежељено дете“.
