Интервју недеље

Менталном разгибаношћу преко замишљених граница шаблона

18. април 2022.
Журналист

Ауторка: Јована Љубинковић

Дарко Митровић, радијска личност, аутор и креатор ,,Менталног разгибавања“ , али и комичар на
ногама, приповедач и колумниста, без длаке на језику говори о радију, протестима, подкасту,
отказу и стендапу.


Сведоци смо све мањег успеха слушаности радија услед потпуне дисфункционалности у
медијима. Kоји је по Вашем мишљењу главни проблем опадања његове популарности ?
Пад броја слушалаца радија није почео јуче, то је почело много раније, има томе година. Многи
су за тако нешто кривили све већи број подкаста, јутјубере, телевизију, Нетфликс, али заправо
кључна ствар је била форматирање радија од стране „професионалца“, који су успели да сваку
радио станицу претворе у „мање приче, више музике“. Власнике тих станица су
такође убедили, за огроман новац наравно, да људи не желе да слушају причу, него рекламе и
музику. Све станице у Србији су ангажовале чувену немачку групу форматера, која је крива за
пропаст радија и зато данас радио изгледа овако како изгледа. Све станице личе једна на другу,
слушаоци су им постали небитни, а ако ћемо искрено не постоји садржај. Радијске звезде су
„потонуле“ заједно са радиjом. Дакле, нема садржаја, испразни водитељи без става, трунке душе
и духовитости сада господаре етром.

 
Kако сте одлучили да се бавите стендап комедијом ? Да ли је тешко насмејати људе ?
Ја сам заљубљеник у стендап још од кад сам био клинац. Моја прва плоча или како то данас
кажу винyл, био је управо стендап Ричарда Прајора. Његов чувени наступ знао сам напамет. Заправо, још увек знам. Некада нисмо имали прилику да  гледамо тако нешто, али захваљујући плочама чули би ту и тамо понеки наступ и плакали од смеха. Ја сам желео то исто, да засмејавам људе и будем „краљ комедије“. Искрен да будем, након више од десет година бављења стендап комедијом, нема ништа теже од тога него да засмејеш људе. Сад су ту и ове отежавајуће околности. Политичка коректност је убила комедију, свако може да те тужи за било шта, све се схвата преозбиљно. Ако ту поставимо границе, са чиме смемо да се шалимо а са чиме не, уништићемо комедију! Додуше, то је још увек најмоћније оружје и једини преостали начин да кажемо истину на духовит начин.

Бавите се писањем кратких прича и колумни, препознаје ли Вас публика и у том креативном изразу?
Једноставно за људе који желе да се баве истином, овде нема места, па чак и када је то текст
писан из личног угла. Моји текстови су били јако читани, барем су ми тако преносили уредници, али без обизира на то, врата су ми свуда затворена. Моји текстови нису били политички манифести, већ животне приче са освртом на друштвена дешавања, аномалије и све оно што нас окружује.
Понекад би то биле фикције, приче које бих измишљао само зато да би се људи осећали лепше када заврше са читањем. Већ дуго планирам али никако да почнем са писањем те књиге коју сам
најавио пре две године. Нисам још увек спреман. Понекад је боље сачекати прави тренутак и имати стрпљења…Моје „Мрље“ ће кад-тад красити нечију полицу са књигама.

Ваш подкаст ,,Лоботомија“ наишао је на низ позитивних критика, да ли бисте могли да нам
кажете нешто више о њему?
Сваки формат кроз који сам прошао био је леп на свој начин. И даље је за мене радио, мајка
свега. У једном моменту када сам покренуо радио са Марком и почео да
емитујем ,,Ментално разгибавање“ на 27 радио станица широм Србије, тог тренутка сам схватио
значење речи – слобода! Она је најважнија. То исто имам и у овом формату. ,,Лоботомија“ је
настала као мој одговор на ово лудило којим смо окружени. Многи су ме питали зашто сам га
тако назвао када оно што приказујем не прати назив. Управо зато! Нама је већ одстрањен
део кортекса, ми јесмо лоботомирани, ја се сада борим за парче нормалног у нама. На крају
крајева, као стари панкер, дужан сам да оживим тај бунт. Данас је панк, бити нормалан,
уљудан, васпитан, културан. Данас је панк саслушати саговорника, причати о лепим стварима,
неговати најбоје могуће људске особине. Некад смо гајили и обожавали ту естетику ружног, наравно да би привукли пажњу, данас осећам потребу да радим супротно. У свој подкаст позивам само људе који мени пуно значе, који имају шта да испричају, понекад позовем неког из чисте знатижеље, пружајући том неком шансу, не да мени покаже ко је и шта је, него публици која га је можда видела другачије, погрешно. Желим да сачувамо ово мало здравог разума што нам је остало, оживим топли људски разговор и покажем да може и тако. ,,Лоботомија“ враћа наду да поново можемо да разговарамо гледајући се у очи док седимо једни преко пута других, причајући о животу који нам је одузет, отргнут, захваљујући политици и политичарима.

Прошао је одређени временски период од отказа који сте дали на телевизији Нова С, да ли
бисте са ове временске дистанце могли да се осврнете и кажете нам како сада гледате на
тај чин?
Требало је раније то да учиним.


Верни слушаоци и поштоваоци Вашег лика и дела су у највећој мери подржали Вашу одлуку о
отказу, док је од највећег броја колега, чини се, изостао глас подршке. Kакво је Ваше
мишљење о овоме?
Не знам ни шта бих вам рекао на све то. То што радимо исти посао не значи да смо колеге. Они
би тамо остали да раде, по цену да их уредници оседлају и терају да њиште. Ја нисам од тих.
Подршку колега нисам добио, чак су неки љути и у фазону – зашто је морао тако јавно? Па зато
што је студио моја канцеларија, ето зато! На крају крајева, увек сам са својом публиком делио
и добро и зло, није постојао нити један разлог да и ово не поделим са њима. Рекох мало пре,
овде људи не воле када не припадаш никоме. Једноставно мораш бити као они. Све друго их
застрашује и подсећа колико су они заправо јадни. А то нико не воли да мисли о себи. Ја сам
захвалан мојим слушаоцима и гледаоцима, мојој публици, због којих и постојим.