Љубавна прича о мржњи

Рајко Грлић, хрватски режисер најпознатији по остварењима као што су Само једном се љуби (1981), У раљама живота (1984), Чаруга (1991), Караула (2006), основао је филмску школу Имагинарна академија 1994. г. Из ње је настао Мотовунски фестивал, чији је он уметнички директор. Професор је на универзитету у Охају. Грлићеву поетику одликује другачији осврт на ратне теме, који подстиче проблематизовање важећег идеолошког наратива који је својевремено наметала комунистичка власт, а после распада Југославије – хрватска власт.

Наспрам херојске представе и апсолутизације партизана и њихове улоге у Другом светском рату, овај режисер у филму Само једном се љуби за главног јунака узима бившег партизана, ког уверљиво представља Мики Манојловић. Бивши херој у филму постаје шпијун Титовог свенадзирућег државног апарата, чиме се кроз судбину појединачног јунака осветљава тамна страна тоталитаризма у Југославији. С друге стране, кључни мотив филма У раљама живота представља једну од најважнијих окосница његове тематике, а тиче се свакодневног живота и љубави пре свега, као једне од суштинских тежњи човека. Кључно двојство Грлићеве поетике представља испреплетаност теме рата и љубави (као својеврсних вечних принципа – ероса и танатоса). У филму Чаруга јунак, по коме ово уметничко дело носи име, после Октобарске револуције долази у Хрватску, те постаје одметник. У вези с тим је и чињеница да у овим филмовима ратне догађаје он користи као полазни мотив, јер се кључна радња у њима одвија или после или уочи рата, као што је случај с Караулом где се радња дешава на југословенској граници с Албанијом. У овом филму се антиципира распад Југославије кроз приказ нефункционалног система у оквиру ког поручник Сафет Пашић држи у караули младе војнике, жељне живота и љубави, под измишљеном претњом од албанског напада, само како његова жена не би сазнала да има сифилис.

Рајко Грлић је као предложак за Караулу користио роман Анте Томића, што је случај и с његовим последњим филмом – Устав републике Хрватске, који је снимљен 2016. г. Грлић је приликом писања сценарија сарађивао с Томићем. Главне улоге у филму тумаче Небојша Глоговац који тумачи Вјекослава Краља, Дејан Аћимовић као Анте Самарџић и Ксенија Маринковић, која тумачи улогу Маје Самарџић. Филм је премијерно приказан на фестивалу у Монтреалу 2016. г. на ком је освојио неколико награда: за најбољи филм, за најбољег глумца и глумицу, за најбољу мањинску копродукцију и награду публике. Након тога су уследиле награде на фестивалима у Пули, Тузли, Нишу, Белгији, Луксембургу, али и на филмском фестивалу у Лондону 2017. г., на ком су овом остварењу додељене награде за најбољи филм, сценарио и за најбољу главну улогу.

Устав републике Хрватске интригира потенцијалног гледаоца својим називом, који се односи на најважнији правни акт једне државе. На више значењских нивоа се прожима тема грађанских и демократских права у оквиру земље која носи наслеђе НДХ из Другог светског рата, али и улоге у југословенском рату који се гради на миту о Домовинском рату, који на битан начин утиче на међунационалне односе људи на нашим просторима, али превасходно на положај и права становника Хрватске у својој земљи. Наслов се такође може иронично интерпретирати с обзирм на то да је Хрватска постала чланица ЕУ 2013. г. Грлић разграђује важећу идеолошку слику тиме што се у фокусу налазе три лика која се налазе на двема различитим идеолошким странама – три појединачна људска бића, са својим идентитетским и егзистенцијалним кризама.

Гледаоцу су паралелно предочене две наративне линије које се укрштају. Централна фигура у првој јесте Вјекослав Краљ – професор историје и трансвестит. У другој доминирају Анте и Маја Самарџић – брачни пар који покушава да се финансијски ситуира, што им отежава чињеница да је Анте пореклом Србин.

Вјекослављеву идентитетску двострукост симболише смена дана и ноћи. У току дана је он уважени образовани професор историје који промовише усташку идеологију и презире Србе. Он је син хрватског усташког ветерана Хрвоја Краља (Божидар Смиљанић) о ком се брине, јер је болестан. У току ноћи постаје Катарина. Тај аспект нарочито осветљавају сцене у којима он префињено и полако облачи део по део одеће и шминка се у оквиру сопственог ритуала. Током својих вечерњих шетњи Вјекослав постаје жртва агресивних младића, који су неименовани и крећу се у групи, што подстиче на преиспитивање идеологије која наводи младе људе на то да се агресивно обрачунавају с онима који се разликују, и то тако што ће неколико њих напасти једног човека. Овај аспект проблематизује и питање припадности и каква је то колективна свест која заклања поглед на друго људско биће.

Овај јунак се осветљава из два угла – он је на страни злочинаца, али је истовремено и жртва. Током гледања филма мења се и сaм Вјекослав, али и начин на који га видимо ми као гледаоци. То што је он страсни заговорник усташке идеологије дистанцира гледаоца који се води хуманим тенденцијама, да би се како филм тече осветљавао и продубљивао увид у његову дубоку несрећу, промашеност, али и способност за људско поступање.

За дати увид веома је важан однос с оцем који се суптилно расветљава кроз тренутке у којима Вјекослав Хрвоју ставља до знања да га је крвнички злостављао и да га никада није прихватао због сексуалне оријентације. Та идентитетска искорењеност буди расцеп у Вјекославу који га доводи до тога да постане заговорник оне идеологије чија је и он сaм жртва.

Процес његове промене неприметно започиње у оном тренутку када комшиница Маја Самарџић, водећи се својом добром вољом, одлучује да му помогне у неговању Хрвоја, што доводи до тога да се они постепено упознају. Вјекослав долази у ситуацију да упозна оне које мрзи када почне да помаже интелектуално ограниченом полицајцу Анти да научи хрватски устав ради полагања полицијског испита, што покреће тему положаја српске мањине у Хрватској. Анте преузима хрватско име како би се уклопио у већину и како би олакшао свој живот, али његово српско презиме даје повода Вјекославу да искаже своју мржњу према Србима. Њихови светови се не разликују само на основу тога што Вјекослав припада већинском народу, а Анте мањинском, већ се разликују и у социјалном смислу. Први је добро новчано ситуиран и истински усамљен, док Анте и Маја покушавају да реше своје егзистенцијалне проблеме. Њихова љубав се непрестано представља као дубоко осећање двоје људи који су пуни топлине и разумевања.

Након што се продуби однос овог брачног пара с усамљеним Вјекославом, они замишљају да ће им остати његов стан, чиме се усложњава њихова мотивација, јер се стиче утисак да користе његово поверење. С друге стране, осветљавање Вјекослављевог лика доминира у сцени у којој он говори о човеку кога је највише волео и тиме показује да је способан да воли истински.Комплексност ових ликова доприноси уверљивости, што омогућава преиспитивање гледаоца – проверавање самога себе кроз сваког од главних ликова.

У филму доминирају крупни кадрови и музика спорог ритма. У датим кадровима истакнути су изрази лица глумаца. Таква врста кадрирања и оријентација на људску емоцију доприноси разумевању ликова и поистовећивању с њима – кроз продубљивање свести о злу и добру у свакоме од нас.

Идејна кулминација филма може се тражити у успеху Анте и Маје да подреде своју тежњу ка материјалној добити, те успевају да одговоре Вјекослава од самоубиства. Oваква врста срећног завршетка иде у домен патетике која ипак не прелази границу укуса. Ненаметљиви и суптилни хумор доприноси пријемчивости комплексних тема које се покрећу у филму. Идејно је важна и функција суптилно предоченог лика тровача паса, који се јавља као лајтмотив. Он симболише људску неосвешћеност и тежњу да се чини зло ради самог зла.

Треба истаћи изврсну фотографију, за коју је заслужан Иван Малоча, који је уједно и продуцент овог остварења. Значајан допринос емоционалном ефекту филма јесте музичка интерпретација Јосипе Лисац која је отпевала насловну нумеру – Ријеч која нас је увриједила, али је, пре свега, највећу улогу у томе имао Небојша Глоговац коме је ово била једна од најбољих глумачких изведби.