ЛЕПА БРЕНА И НЕМА ПРОБЛЕМА ИЛИ ЈЕДАН ДАН НА ТУРСКОМ БАЗАРУ

Један од турских базара

„Комши, па ти си из Србија! Оооо, па ја имам повољну цену за тебе! Сврати до мог бутик. Дођи, дођи!“, на српском као усред Београда обраћа ми се средовечни Турчин. Ако, икада, неискусни залутате на турски базар, будите уверени да се нећете тако лако „избавити“. Иако, више векова „дружења“ са овим, данас, осамдесетомилионским народом, изузев- бурека, турске кафе и баклаве, нисмо наследили њихов „таленат“ за трговину. Чиста срећа!

Премда, не намеравам да купујем  кожну бунду или било какву врсту одеће, из знатижеље кренух за њим, а за узврат за мање од минута испред огледала, збуњена, себе угледах у наранџастој бунди са неким готово жутим крзном. Праснух у смех. Турчин који ме назва „комшијом“, закопча и последње дугме, па поче да се ценка. Навалентност, упорност, необична „љубазност“, одлучност да продају своју робу, исфолираност… само су неке од особина већине турских продаваца по базарима. А кључна реч је- ценкање. Своје неискуство у комуникацији са њима, „платила“ сам одређеним бројем минута у зимској бунди на више од четрдесет степени. Када се коначно ослободих „комшијске“ бунде, кренух даље. Али упорни Турчин за мном довникну „кооомшииии, ма мооооже за тебе бунда и за петсто евра, неееемааа проблеемаа!“

Само му весело махнух, и упустих се у „авантуру“

Са овим нема „нееема проблема“ веома често сам се сусретала. Да ли зато што воле плавуше, због старе славе или њене музике, те за мном су и млађи и времешни Турци, када чују српски добацивали, „еееј, Лепа Брена, ма нема проблеемаа!“

Све ме је ово на неки начин забављало, али ми је и даље остало нејасно зашто баш ова певачица. Добацивања, одмеравања и узвикивања нису ретка ствар на турском базару, али уколико сте у мушком друштву тога може бити мање. Власници радњи, углавном, своје купце „маме“ седећи испред радње и испијајући врео чај. Иако, већина просечног срспског становништва дневно попије и по више „турских кафа“, заблуда је да то чине и Турци. Подаци кажу- да просечан становник ове исламске земље попије тек двадесет и седам кафа за годину дана. Уколико прихватите позив за чај, испред радње, испричаћете се са „домаћином“ док се напитак не охлади, али сасвим извесно и пазарити нешто у његовој радњи. Наравно и  уверићете се колико речи у турском језику можете распознати. Неке које користе попут- комши, раки, авли, бекри… наш народ је преузео и само на крај речи додао- ЈА. Шљаштећи и начичкани излози заслепљују, а помешани мириси чајева и јефтиних парфема испаравају на летњој врућини. Теписи најразличитијих шара, свилене пиџаме, скупоцено злато, вијагра, ратлук са укусом ананаса, наргиле свакаквих укуса, торбе сумњивог квалитета… нигде цене нема. Она је ствар произвољности продавца, кога ћете разљутити толико да вас избаци из радње и виче за вама уколико и после ценкања не желите да купите робу по цени коју сте сами одредили. Десиће се чак и да вас гађају дигитроном. Верујте на реч. То је она тамна страна турске трговине. Све и да нисте намеравали да купите, већ само упитали за цену, одмах сте уплетени у мрежу ценкања у циљу пражњења новчаника. Ипак, базар има душу. Да би се упознао један народ, можда је и понајбоље то учинити на пијаци.  Цене се, заправо, формирају према националној припадности. Уколико одбијете да кажете одакле сте, следи погађање- Русија, Пољска, Украјина… аааа, значи Србија! Дакле, нема паре! Најчешћа је констатација. А потом следи- моооже попуст, специјална цена за одличан квалитет. Извежбани у свом послу , довитљиви Турци, научили су и неколико наших речи које поновљају- „Како си? Добро си!“, сами истовремено и питају и одговарају. А чини се да им је омиљена управо она „нема паре“.  Како би остварили заједничку и приснију везу са Србијом, јер је пет векова мало, неретко измишљају како су студирали код нас, али чешће помињу давне љубави из Србије, и то све имена њима тежа за изговор, јер не знају за слово љ. Те су неки средовечни Турци, осамдесетих волели Љиљану, Соњу или Биљану из Пријепоља.

Базар не спава. Неке радње су отворене током читавог дана, а у њима пронаћи жене да раде, готово је реткост. Свакога дана хиљаде туриста, на овоме месту, тражи своја ситна задовољства, а виспрени трговци довијајући се на разне начине покушавају да преживе. „Конкуренција је велика, а расходи још већи, а ми имамо и по петоро деце, треба то пребројати и нахранити увече“, рече ми један симпатични, дебељушкасти Турчин.

После само једнога дана на турској пијаци, помешаних разних нарави, боја, мириса и лица, ирански јогурт са буреком дође као лек. Још једна спарна ноћ се спуштала над базаром и над још хиљаду таквих у земљи тулумби, лана и још увек уговорених бракова.

Спуштала се ноћ, а завршетак овог дана огласио је хоџа из само једне од три хиљаде џамија.