Наука и уметност

ЛЕБОВСКИ ДАНАС

9. новембар 2014.
Стефан Миливојевић

Као да су заборављене речи Фериса Бјулера: „Живот се креће веома брзо. Ако с времена на време не застанете и не осврнете се око себе, могли бисте да га пропустите.“

Није никаква новост или велика мудрост рећи да се у данашње време веома брзо живи. То је изрека која се често чује, а ту су увек и телефони, аутомобили, часовници да нас на то подсете. Јурњава за успехом и глад за достигнућима претворили су просечну особу данашњице у ходајућег зомбија са превише циљева, премало скрупула и потпуним непознавањем или погрешним тумачењем израза „живљење живота“.

Gordon Gekko

pat-batemantodiefor3

Иза овог увода могли би да стану следбеници више филозофија. Међутим, постоји једна за коју се са сигурношћу може рећи да је у складу са сваком написаном речју прва два пасуса. Та филозофија тј. животни стил, или чак религија како је називају многи припадници, јесте дудеизам (енг. dudeism). Корени дудеизма сежу до кинеског филозофа Лаоција, као и старогрчког, Епикура, а отелотворење и модерну визију овог начина мишљења представља лик Батице (енг. The Dude) из култног филма браће Коен „Велики Лебовски“. То остварење је настало 1998. године, а тај сам крај 20. века је између осталог био карактеристичан у америчком филму по томе што је била веома изражена разлика између капиталистички орјентисаних ликова и оних који су нам данас познати као дудеистички. И тако су се ређали негативци опијени славом још од Мајкла Дагласа у „Вол Стриту“ крајем осамдесетих све до Кристијана Бејла у „Америчком психу“ 2000. године. Међу познатијима су Алек Болдвин у филму „Гленгери Глен Рос“, Арон Екхарт у независном пројекту „У компанији људи“ и нарочито Никол Кидман у „Умрети за“, иначе улога младе новинарке која данас делује актуелније него икад. На другој страни су били ликови попут протагониста филмова „Реци било шта…“, „Продавци“, „Канцеларијски простор“ и, наравно, „Велики Лебовски“. Они су представљени као симпатични и позитивни, каквим их публика сматра чак и данас. Међутим, деценију-две касније, филозофија тих ликова, која каже да су опуштен приступ свим материјалним проблемима и „пуштање свега да иде својим током“ примарна начела у односу на постизање великог економског и политичког успеха, све је мање схваћена као могућа. Тако се и они првобитни зликовци са богатством у главама данас све чешће тумаче као људи двадесет првог века, људи будућности.

968full-the-big-lebowski-screenshot

То је био и главни разлог зашто је амерички новинар Оливер Бенџамин 2005. основао дудеистичку цркву и самим тим на мапу ставио појам дудеизам. Црква данас броји више од 160 хиљада свештеника у свету. Оличење овог размишљања, лик Батице из „Лебовског“, је незапослени средовечни нерадник, који време углавном проводи куглајући, возећи се градом и конзумирајући марихуану. У свом кругу познаника, веома је цењен и сви који га поштују му се обраћају као Батици, што је својеврсна титула. Џефри „Батица“ Лебовски је идеалан пример дудеисте, у свој својој опуштености и одсуству одговорности. Бенџамин у својим излагањима о овом животном стилу ипак истиче да је тај идеал јако тешко достићи у стварности и да се од дудеистичких следбеника наравно не очекује да напусте своје послове или породице. Прави начин размишљања, по њему, јесте тај да свако покуша да унесе што је могуће више Батице у свој живот. То би отприлике значило да када завршите са неопходним радом и залагањем, уместо да се нервирате око рачуна или свађате са комшијама, ви нађите своју активност (или још боље неактивност) која вас испуњава и уживајте у томе.

Често није лако доћи у опуштено стање (или популарно „искулирати“), и то углавном због антидудеистичних појединаца и њихових провокација. И сам Батица је био у небројано много таквих ситуација. Један одговор који је дао на тешке увреде и претње упућене њему и његовим куглашким саиграчима остао је један од најпознатијих цитата из тог филма. Типичним лосанђелеским жаргоном изрекао је мисао која би могла бити прекретница и крај сваке свађе: „Да, пази, знаш, то је само као… твоје мишљење, човече.“