Студентски радови

„КЉУЧНА СТВАР ЈЕ ДА БУДЕШ ЛУДО ЗАЉУБЉЕН, НЕМА ПОД Б“

26. јун 2018.
Душан Рацић

Истраживање Репортера без граница о медијским слободама на Западном Балкану за 2017. годину нови је доказ о погоршаној ситуацији у српским медијима, Србија је пала са 59. места на 66. Слобода медија у Србији је од 2014. године у опадању, лоша ситуација у новинарству асоцира на ону крајем прошлог века. О борби против режимских медија, медијским слободама и новинарском позиву говори бивши новинар и водитељ Радија Б92, Срђа Анђелић.

Пре две године нестао је Радио Б92, ове године је угашена и ТВ Б92, након година систематичне деградације квалитета садржаја. Овиме је ефективно стављена тачка на медијску кућу која је у свом почетку представљала грађански дух и пример слободе медија. Како је настао
Радио Б92?

Б92 је мање-више настао случајно, стицајем околности, није постојао сад неки јасан план шта ће да буде Б92. Нашао се неки празан простор у тим социјалистичким савезима који су постојали тад у Југославији, ту се нашла нека рупа и отворила се та нека омладинска емисија која се звала „Ритам срца“ и то је ишло нешто једном дневно на Студију Б. Онда је Веран Матић успео да за неки Дан младости (нешто бесмислено) направи радијски програм састављен од људи из емисије „Ритам срца“ и Индекса са 202-јке и то је било експериментално, не верујем да је ико мислио да ће то да траје преко 4 месеца. Ту је сад био низ неких околности, прво сукоб између те две редакције, које су имале доста различите погледе на то како радио треба да изгледа, па је тај радио, који је био чиста импровизација, затворен. Тако је одједном скренуо пажњу на себе, и оних који га нису слушали.

Зашто је затворен радио?

Зашто је затворен? Зато што смо били против система, против свега, од драмских форми до џинглова, „палили“ људе да изађу на улице и мислим да смо ми били подједнако важни као и информатива у том смислу охрабрења људи. Онда ти они дођу и затворе ти радио, не дају ти да радиш, углавном нађу неки бесмислен разлог, тако трапаво, кад су затворили радио био је огроман притисак, и онда долази притисак из иностранства, и онда они пусте радио и онда је одједном постало озбиљно. Радио је одједном добио значај, у ствари јер ништа друго није постојало. Имао си Студио Б, Време, Нашу борбу, телевизија је била потпуно затворена. Све је било трапаво, константно ми њих они нас.

 

Мислите ли да се данас може појавити нека нова „деведесетдвојка“, и уколико је то могуће, како би она изгледала?

Старији људи су слушали програм и ту музику коју смо пуштали само да би чули садржај који после ње иде, неупоредиво је време зато што је… Сада је то другим методама, преко адвертајзинга, они могу да те угасе, немаш средства да преживиш, то је све мање више контролисано. Ти ако сад дигнеш главу, а власт мање више контролише све те оглашиваче… Ти сад имаш сервисне информације, немаш ни округле столове како треба, али нико те не забрањује. Тада је полиција улазила у радио и затварала те, сада се то ради другачије, перфидније, неупоредиво је време. Тада си имао хапшења, то нису радили неки „фрикови“ који те заустављају на улици па ти замерају да си издајник, то је радила полиција, хапсила је новинаре, затварала медије. Сада мора да стаса једна нова генерација. Људи су страшно уморни, људи који су се борили против рата, против пљачки, медијског мрака, људи су се природно уморили. Сада се практично чека, нешто мора да се деси, ово не може да траје до бесвести, практично се чека да нека нова снага груне.

Како мислите да ће то да се деси да ли са мегафоном на улици или преко интернета?

Није немогуће да ћемо се изненадити, можда ће то бити неки начин који нам није сад при руци, да ли то може да буде интернет радио, да ли то могу да буду масовне демонстрације, то што нама сада делује као да је стабилно може да се сруши за 6 месеци. Мора да буде довољан број заинтересованих људи, који неће да позирају, који ће да учествују максимално.

Каква је данашња ситуација у медијима у поређењу са оном деведесетих година?

Мислим да се данашња ситуација у друштву и у медијима разликује. Мислим да моја генерација, а и млађе генерације, нико више не гледа ТВ, не чита новине, траже информације на интернету, а интернет не окупља пуно људи. То је толико било живо време, а сада је дошло до губитка било каквих идеала, ти имаш сад 14 различитих форми на интернету где људи раде све и свашта. Било је радикалније време, зато време није слично.

Људи који заврше новинарство, а само на државном факултету их има 160 по генерацији, шта ће они да раде?

То је озбиљан проблем и у филмској бранши, сваке године ти изађе неколико драматурга, 20 глумаца, пет, шест редитеља а снима се 3-4 филма годишње и направи се 20 премијера. Теби ће бити блокиране чак и редакције које нису режимске, и ту ће бити гужва. Основна ствар ако желиш да будеш новинар, теби треба занат, теби треба редакција и апсолутна посвећеност, теби никакава школа не треба за то. Треба ти у смислу да разговараш са неким новим људима, да ти буду доступне неке књиге, у теоретском смислу, да сазнаш нека друга искуства, али кључна ствар је да будеш лудо заљубљен, нема „под б“. И кад је тако онда тебе не може да спречи то што су пуне све редакције. На Б92, људи су нам долазили по 10 пута: „ја бих да радим са вама, ја бих да радим са вама“, и на крају почне да ради са нама јер човек има такву жељу. Мора да те води нека врста те жеље која је необуздана, мора да буде нека здрава амбиција да ти желиш да будеш у том послу. Онда те је јако тешко спречити јер од тих 160 новинара, они се само зову новинари. Тек кад заврше факултет полажу тест, да ли ће то бити или неће. У новинарству нема одмарања, тај посао није за свакога, људи мисле „ја ћу да упишем то па ћу да будем новинар“, то не постоји.

 

Шта за Вас значи бити новинар?

Новинарство и у свету ти зависи од личне жеље, не може новинар да буде неко ко мисли да га чека каријера. Ти као новинар мораш да идеш на терен, мораш да се информишеш, мораш стално да пратиш ствари. Мораш да читаш књиге, да идеш на изложбе, да идеш у биоскоп, мораш да ослушкујеш, да будеш на улици, да гледаш та лица, да пратиш друге медије, то теби захтева стопостотну концентрацију нон-стоп. Мораш да проводиш време на неким идејема, да мозгаш, да ниси сигуран да ли је добро или није добро, укључиш друге људе, комуницираш, размењујете идеје. Формира се редакција, расправљате се, свађате се, онда – цап – деси се нешто добро и кажеш „чекај па ми можемо ово да радимо“, а не да се сведе на то ко је шта рекао. Други проблем је како учинити новинарство интересантним, али не да буде забавно, него да се пронађу нове форме, нови начини како ти да допреш до информација и на који начин да их саопштиш. У том смислу је све окоштало, ти имаш интервју бла бла бла, и даље сви говоре „драги гледаоци“, који драги гледаоци, коме ти стварно кажеш „драги гледаоци“, је л’ су они теби драги? Потпуно је све појела нека паучина. Откривањем нових форми, нових начина да допреш до људи, да људе заинтересујеш у тој целој буци информација и глупости.