Кад безазлена шала пређе у опасност

Уместо време за одмор и дружење са пријатељима, школско звоно за многе ученике представља део дана који би волели да прескоче. Наизглед безазлена шала лако се претвори у психичко малтретирање које траје данима или кулминира у физички обрачун. Скоро да нема особе која у детињству није искусила неки вид вршњачког насиља, било да се нађе у улози жртве или онога ко то насиље извршава. Самоубиство четрнаестогодишњег Алексе Јанковића 2011. године због траума вршњачког насиља, скренуло је пажњу јавности на овај проблем, чини се, не задуго, да би се оваквим случајевима стало на крај.

Довољно је да се дете барем по нечему разликује од осталих вршњака и да врло лако постане жртва психичког или физичког насиља, а у последње време све чешће и сексуалног. Добар ђак више није неко са киме би сви желели да се друже, него „штребер“, мета прозивки и вређања од стране деце која имају проблеме у понашању, или се на одређене поступке одлучују како би били примећени или прихваћени од стране других ученика. Мајка ученице трећег разреда основне школе, Марина Јефтић сматра да насиље у школама није нова појава, али да је знатно израженије него што је то раније био случај, како због пољуљаних вредности унутар саме породице, тако и због школских установа које много више пажње посвећују деци која су изразито немирна и проблематична, него оној која су повучена и у сенци.

„Јако је битно да свако ко ради у школи посматра сву децу једнако и да препозна о чему се ради. Немирна деца, која су агресивнија, лако упадају у очи и постају у центру пажње свих, и професора и педагога, и на тај начин добијају потребну пажњу због које су такви какви јесу. Управо због заокупљености таквим ученицима, занемарују се деца која су повучена и која имају можда више тога за рећи. Једноставно их не примете од деце која се намећу неприхватљивим понашањем“, објашњава Јефтићева.

Чињеница је да већина нас сазна за оно што се дешава на школским ходницима и у учионицама за време одмора, тек онда када неки од тих немилих догађаја видимо на друштвеним мрежама или вестима. Недавни снимак девојчице коју шамарају вршњаци у Техничкој школи у Аранђеловцу само је један од многих примера који показују колико се овај вид насиља у нашој држави проширио. Школа, којој се највише приписује одговорност за овакве случајеве, није у стању сама да се избори са свим укорењеним навикама које дете носи из куће. Уколико оно живи у породици у којој је насиље свакодневна појава или у којој родитељи превише толеришу овакво понашање, сматрајући да су то само дечије игре, врло је вероватно да ће дете такво понашање примењивати и на другу децу када се нађе у друштву. Са друге стране, дете које не добија довољно пажње, чији су родитељи заокупљени послом или неким другим обавезама, и који сваки покушај детета да им се обрати за помоћ схвате као претеривање и нешто што ће временом проћи, често месецима буду жртве насиља и још више се затварају у себе сматрајући да се налазе у безизлазној ситуацији из које их нико не може извући. Према мишљењу наставника разредне наставе Марка Јовановића, родитељи су, поред закона и школе, најодговорнији за оно што се дешава у вршњачким односима. Они би први требали да уоче промене на детету и да покушају заједно са њима да реше проблем.

„Породица је од кључног значаја, а не само мере које се предузимају у школи. Родитељи морају издвојити време и корисно га проводити са децом. Није корисно проводити време тако што ћемо им купити мобилни телефон или рачунар и затворити их у собу. Корисно је разговарати, а тога код нас има све мање. Са разговором се све може решити. Уколико се родитељи баве својом децом и породицом, они могу приметити и ону најмању промену, а то је већ огромна помоћ нама и педагозима да спречимо насиље, јер се не може очекивати да само један педагог у школи може радити са хиљаду деце и бити упућен у све“, истиче Јовановић.

Степен вршњачког насиља знатно се повећао појавом интернета и друштвених мрежа, које скоро свако има, а које су савршен начин за понижавање и омаловажавање слабијих и другачијих од нас. Захваљујући лажним профилима, данас свако може да шаље претеће поруке, објављује нечије фотографије или друге садржаје, без имало страха да ће за своје поступке бити кажњен. Родитељи се у овом новом свету технологије углавном воде претпоставком да самим тим што њихово дете зна да користи све те облике комуникације, зна и како да се заштити. Ипак, граница између употребе и злоупотребе је јако танка. Деца врло често нису свесна какве ствари постављају на своје профиле, а са друге стране они који те фотографије објављују или шаљу претеће садржаје, не знају колико то може деловати опасно и застрашујуће, те какве последице може имати. Психолози сматрају да дигитално насиље оставља једнако велике последице на емотивно стање детета јер, за разлику од физичког насиља, пуно већа публика, односно пуно више људи види процес злостављања, због чега се дете осећа још више пониженим и осрамоћеним.

„ Дигитално насиље траје 24 сата и управо због тога јесте опасно колико и физичко насиље. Када је дете у физичком простору, насиље престаје онога тренутка када се оно склони од злостављача, односно када дође кући, а у овом случају насиље траје онлајн и када дете оде спавати, и оно не може контролисати да ли ће добити поруке или шта ће се десити са његовим идентитетом у виртуелном простору. То ствара огроман страх и притисак код детета жртве, које ноћима не спава, добија нападе панике и слично“, објашњава психолог Снежана Симић.

У кругу насиља никоме није добро, било да је у питању дете које извршава или трпи насиље, или да су у питању посматрачи. Међународна истраживања која су недавно спореведена показују да у року од три године, чак и она деца која трпе насиље постају насилници. То нас наводи да се запитамо ко су у ствари ти починиоци? Деца која су некада трпила насиље, а која су се плашила или стидила да некоме кажу за то, услед емотивних и психичких последица које је то оставило на њих, често ће и сами постати насилници како би се осветили за оно кроз шта су пролазили. Управо због тога, како тврди педагог Сава Стевановић, неопходна је и одговорност свих ученика како би се овај проблем редуковао. Вршњаци су они који то чине, али исто тако и они који први сазнају. Само заједно, реаговањем на прави начин и у право време, они могу да каналишу агресију.

„ Када се деси неки немили догађај, тада се сви јако активирамо и тражимо промене система, одговорних људи и наставника, а нико не говори о одговорности ученика. Постојале су радионице у многим школама за рад са децом, али ипак од свега тога је најбитнија рана детекција вршњачког насиља, која се може остварити само уколико се и ученици укључе у израду програма превенције вршњачког насиља и уколико се развије њихов систем подршке где ће они развити свест о томе да свако ко је сведок вршњачког насиља треба реаговати и обратити се некоме од школског особља, како би се спречило насиље“, истиче Стевановић.

Насиље, у било каквом облику, нема оправдање! Све већи број случајева вршњачког насиља захтевао је законска средства која ће заштитити жртву вршњачког насиља, али истовремено и на адекватан начин казнити дете насилника. Идеје су уобличене у форми новог Закона о основама система образовања и васпитања , према коме се казне за вршњачко насиље тичу друштвено-корисног и хуманитарног рада, као и већих новчаних казни за родитеље чија деца врше насиље. Међутим, да би се овај проблем заиста решио нису довољна само законска средства. Потребно је преузимање колективне одговорности за овакве случајеве. Родитељи не требају бити слепи пред чињеницом да је управо њихово дете насилник, бранећи се аргументима да га познају, а да при томе никада нису обратили пажњу на то како се оно понаша без њиховог надзора. Деци треба забранити да гледају ријалити програме и филмове пуне насиља, јер на тај начин они усвајају такве моделе понашања мислећи да је оно нормално. Најзад, наставници би морали у разреду да воде рачуна о односима међу децом. Њихова је дужност да препознају проблем и да изграде однос поверења са ученицима, како би се они са сигурношћу могли обратити и разреднику и педагогу, и како би знали да се њихова истина неће чути на необичан и лош начин, него да ће имати подршку и сигурно место коме се могу обратити.