Дете у рукама детета

Јована је била седми разред основне школе. Док су њене другарице увелико почеле да размишљају о томе коју је средњу школу најбоље уписати, она је већ месецима изостајала са часова плашећи се да погледа истини у очи. Сваки свој дан започињала је са новом лажи, барем док је још увек могла да прикрије шта се са њеним телом дешава, све док то није постало сасвим очигледно и када јој је преостало једино да открије своју тајну и да се нада да ће наићи барем на подршку родитеља. Страх, срам и заједљиви погледи били су све што је пратило сваког дана. У сексуалне односе ступила је са тринаест, у другом стању остала са четрнаест година, а на почетку осмог разреда ова девојчица је у рукама носила своју девојчицу.

Јована није једини случај. Према статистичким подацима највећи број младих доживи прво сексуално искуство између првог и другог разреда средње школе, док постоје случајеви који показују да се млади одлучују на тај корак и у основној школи. Због њихове незрелости у тим годинама ово врло често завршава нежељеном трудноћом, чије последице у већини случајева сносе само девојчице. Побачаји, крварења у раној трудноћи, оштећења порођајних канала, превремени порођаји и слично, само су неке од опасности које могу да имају негативне ефекте на њихово физичко и психичко здравље. Када малолетна девојка затрудни, ретко када ће се десити да то одмах саопшти родитељима. Углавном ће савет за ситуацију у којој се налази тражити од другарице или „будућег оца“, који ће јој без размишљања предложити абортус како не би себи уништила живот, с обзиром на то да је исувише млада. Ако се деси да помоћ потражи од родитеља, врло често ће одговор бити исти, јер је то једини начин да се сакрије срамота и да се са животом настави као да се ништа није десило, нарочито ако онај ко је отац детета одбија да преузме било какву одговорност. Најзад, девојчица може предуго крити трудноћу, због чега на крају, можда и против своје воље, мора родити дете, јер прекид трудноће у том периоду није могућ. Било како било, ниједна од ових ситуација није пожељна нити природна у тим годинама, како за девојчицу, тако ни за родитеље.

Да ли је нормално да дете у тим годинама само доноси одлуке од животног значаја, јер га је срамота да о томе отворено прича са родитељима или доктором? Зашто и поред свих података нико ништа не предузима како би се ова појава редуковала? Због чега се и даље у школе није увело сексуално образовање како би се младима скренула пажња на све непријатне околности које се могу догодити, а после којих нема назад?

Сексуалност није и не треба бити табу тема! Пре него што се одлуче на било шта, млади треба да знају на који начин је могуће избећи трудноћу и полне болести, бити упознати са свим контрацептивним средствима, али исто тако и знати да се такве ствари не дешавају само сада и само њима, те бити свесни да није срамота суочити се са таквом ситуацијом и тражити помоћ од стручног особља или родитеља. Требали би сви, и породица и школа, подизати ниво упућености и образованости о секусалној култури, како нико не би долазио у ситуацију да доноси одлуке за које није довољно ментално зрео и способан. Одлуке о родитељству требало би да доносе они који су на то заиста спремни, а не млади којима се то деси случајно, а који за то немају нити жељу ни искуство.