Мирјана Јевтовић није особа која воли да се слика и експонира, за себе каже да је пре свега истраживач – она је прави пример дискретног хероја. Ситна жена, симатичног осмеха, са наочарима на глави једна је од ретких која новинарску професију достојно представљају, заједно са Бранкицом Станковић и Миодрагом Чворовићем била је творац идеје Инсајдера, који је временом постао саставни део њене личности. Колеге за своју „Мики“ кажу – да она једноставно „живи“ Инсајдер.
„Овако бих то објаснила – ја сам кербер Инсајдера. Јако нам је стало да све вредности и карактеристике Инсајдера опстану, да расту и да преживе кроз друге медије. Кад кажем кербер, мислим на то да браним те постулате који су већ заборављени у српском новинарству. Људи са којима радим су ми као породица, код нас не постоји радно време, годишњи одмор и када одеш кући ти једноставно сањаш посао“.
Инсајдеровац
Инсајдер као својеврсна институција истраживачког новинарства у Србији, небројано пута је дизао целу државу на ноге, али серијал о хулиганима („Немоћ државе“) обојио је Инсаједр и ову земљу у потпуно другу боју.
„То је био тренутак када сам први пут у животу, и помислила, и рекла Бранкици – хајде сад да угасимо ово. Тај призор када је обезбеђење улетело у канцералију… Када схватиш да си јој упропастио негде живот трајно, да си направио толики хаос, да је она постала нека врста затвореника – за мене је било ужасно“.
Као што је добро познато Инсајдеровци настављају са радом и емитовањем. Мисија борбе за правду и истину – не стаје. Следи логично питање – одакле толика количина храбрости? Међутим, новинарка Инсајдера се уопште не слаже са констатацијом о храбрости.
„Стално кажу радити овај посао је храброст, не то уопште није храброст – ти се само бавиш својим послом. Јер ако размишљаш о категорији страха и храбрости ти си већ негде у тој причи залутао. Ако се плашиш, препустиш некој врсти страха ти не можеш да радиш овај посао. Заиста никада нисам осећала страх“.
Полицајац
У детективском маниру, Мирјана Јевтовић највише воли да „копа“ по документацији тражећи разне скривене информације и откривајући многобројне превере које се дешавају у нашој драгој држави.
„Трагање за истином је ужасно захвално, ја га често поредим са решавањем задатака из математике. Тај осећај када си рачунао, сатима и сатима и на крају добио тачан резултат – овај посао који ја радим је јако сличан томе. Јурим за разним подацима, чињеницама, укрштам их и покушавам да решим тај пазл. Због тог осећаја, тог задовољства радим овај посао“.
Један необичан човек, са јако израженим осећајем за правду можда је кривац што Мирјана има у себи огромну жељу за правдом и истином. Реч је о њеном оцу – популарном Учи, полициском начелнику сада већ у пензији.
„У малом месту каква је Бајина Башта, тешко је живети са оцем начелником СУП-а, а притом бити неко ко стално инсистира на свом мишљењу. Када год сам правила неки хаос, свађала се са професорком српског око другачијег тумачење књиге – говорили су да се тако понашам јер сам Учина ћерка. То је мене ужасавало“.
Десио се преседан у кући Јевтовић – Уча је искористио своју позицију и мало помогао ћерки да положи возачки испит. Mеђутим, уследила је бурна реакција младе Јевтовићке.
„Био је период хиперинфлације и изађем ја на вожњу – кад они мене не проведу чак ни да уђем у једносмерну улицу, прођем само кроз две раскрснице и врате ме на полигон. Ја дођем кући и направм велики хаос, али се тата извукао некако говорећи – како нема пара да плати још једном 100 евра без везе и наравно да се вожња не учи на полигону“, присетила се уз осмех на лицу.
Риболовац
Како каже много je везана за своју родну Бајину Башту, али јој ипак њене Заовине заузимају посебно место у срцу.
„Обожавам природу. Најважније место у мом животу је пордична кућа у Заовинама. То је моје место на овом свету и када сам покушала да изађем из новинарства отишла сам управо тамо, али просто је немогуће тамо живети јер је прва продавница на 40 километра.“.
Страствени је пецарош, међутим због толико вољеног посла једноставно не постиже да забацује удице онолико колико би заиста хтела.
„Пошто ми посао не дозвољава пуно слободног времена – постала сам сакупљач варалица. Мој пријатељ и ја правимо луде комбинације како набављамо специјалне јапанске варалице, од којих се многе нису ни окупале. Торба за пецање ми вреди 1000 евра – нисам баш нормална што се тога тиче“.
