Између А и Б, одабери Ц

Aуторка: Наталија Ћојбашић

Младић који својим гласом и појавом позива пролазнике Kнез Михаилове улице да стану, одслушају део или целу нумеру, прихвате позитивну енергију коју шаље и наставе даље са осмехом на лицу. Kо је он, како живи, како размишља? Шта се дешава када храбро зграбиш прилике које живот пружа?
У другачијој атмосфери од оне у којој сам га до тада виђала, састала сам се са Андријом Хаџићем који је улични музичар, сликар и космополита.

Угостили су ме његова девојка Јелисавета и он. Од скоро живе заједно у врло ушушканом и лепо уређеном стану. Она је отишла својим путем, а ми смо сели у дневну собу да ,,проћаскамо”. Полице су биле пуне књига, углавном њених, јер су његове, као и инструменти чекали свој ред за ,,селидбу”. Изложени су и неки њихови цртежи.

Kада имаш избор између А и Б, одлучи се за Ц

Родом је из Параћина, где је завршио средњу школу, туристички смер. Одувек му је била жеља да путује, да истражује нове ствари, а свој сан је и следио. Седео је преко пута мене, у фотељи испод прозора и присећао се догађаја од пре пет-шест година.

„Тад, сећам се, искрено, баба ми је умрла, а баба ми је тада била баш добар пријатељ И била је једна од пар особа у Параћину који су ме потпуно разумели. Мој друг воли тако да се шали кад га питају како је он то тако отишао и кренуо свуда редом да иде и прошао целу Европу, а он каже: ,,Па умрела му баба!” Оно што је заправо стварно пресудило у томе јесте што сам хтео да упаднем на глуму, нисам упао у првом покушају. Мислим, после нисам ни покушавао. И тад одлучим да могу да живим где год желим. То је био Нови Сад у том тренутку. Можда бих упао на глуму да сам пробао следеће године, али сам одједном одлучио да могу да испољим глуму кроз перформанс у музици и да могу да свирам на улици да зарадим колико-толико да се снађем. И онда је све то, како је растао квалитет мог перформанса, тако сам могао више да зарадим и тако сам одлучио да останем. Kасније сам нешто мало живео у Београду и онда ме је позвао један ортак из Холандије, друг једног од тих људи с којима сам живео тад у Новом Саду и он ме позвао да дођем у Хаг на неколико месеци и ја сам био у фазону: што да не“, препричава Андрија.

Није могао да се сети колико тачно је остао у Хагу, јер је одлазио у више наврата. Али му је боравак тамо остао упечатљив због културолошких разлика. Kроз смех коментарише да би неки човек одавде доживо културни шок кад би отишао на неки од фестивала у Холандији. Назаво је себе космополитом и поистоветио се са речима Милана Младеновића: ,,Ја сам дете планете, ја сам грађанин света!”

andrija 2„Знаш, ми имамо добре ствари које смо наследили кроз традицију и културу. И имају ствари које смо једноставно научили тек зарад, чега год – не знају ни они што су нас васпитали тако, научили тако. И онда мислим да ми као појединци, да је на нама задатак да део тих ствари, које су сувишне одбацимо и да усвојимо из других култура које могу да нам служе“, каже млади уметник.

Пут га је неочекивано одвео у Шпанију. Требало је да лети из Ајндховена за Србију, међутим очух његове тадашње девојке им је понудио авантуру. Док је причао о овом моменту поделио је са мном занимљиву филозофију: Ако је пред нама избор између опције А и Б, треба погледати мало боље те уочити да се ту налази и опција Ц.

„Тако да врло често се то деси. Једном ми се десило док сам живео у Луксембургу после. И онда дођем у ситуацију: да ли да се вратим у Србију. Где ћу, шта ћу, истиче ми боравак, морам да одлучим о неким основним егзистенцијалним питањима. И схватим уствари: ,,Ти немаш име бенда!” Дај оно смисли име бенда, дај дизајн, лого.. Уради ту неку заиста битну ствар за себе, а то где ћеш заправо да живиш, то ће само да дође од себе. Јер што каже Раде Шербеџија у филму “Пре кише”: За ове што знају да живе, лепо је и ту и тамо. Тако да, оно свуда може да ти буде лепо у животу, само треба да се снађеш и да одредиш приоритете и да се фокусираш на њих. Не на циљ, него је довољан приоритет. И онда ће саме ствари да се сложе у твом животу како треба“, истиче Андрија.

Догађаје из Шпаније је препричавао десетине пута, али је ипак радо издвојио неколико, како каже, ,,чудних детаља”.

„Отишли смо у Андалузију и путовали смо рецимо 3-4 дана. Посетили смо тамо 2-3 хипи комуне, док се нисмо раздвојили са тим људима, пошто је кренуо лик-отац од те мале, његов млађи хипи друг (који има 25-6 година), моја бивша Зои, њена сестра, која је имала 12-13 година и ја. И ми се сви потрпамо у кампер и кренемо тако. Он нас истоварио у Француску у једном тренутку И каже : ,,Слушајте сад смо стигли у једну шуму где сам ја живео са неким хипицима. Морам да покупим неке ствари: ту ми је гитара и ту су ми књиге.” Долазимо у сред шуме и он ту узима отвара, склања оно ћебе, а испод ћебета стоји гитара. Он узима ону гитару, онако у руке и она се буквално распада у парам парчад. А он: ,,Аа добро ја нисам био ту 2 године, шта сад да радим!“, препричава Андрија.

Веома ми је било чудно, шта више невероватно да људи заправо тако живе, да то није део неког филмског сценарија. На то се Андрија сложио да је генерално људима необично и сугерисао да некад треба да се оде у другу крајност да бисмо ценили ствари које имамо.

„Разлог зашто сам ја живео у пећини, зашто сам путовао и зашто сам истраживао и кретао се по Европи тако кроз непознато – људима изгелда као ,,вауу, невероватно како се ти то снађеш!” А мени је то заправо стварно једно искуство које ме учи колико ми заправо имамо привилегије, колико смо ушушкани И колико не умемо то да ценимо. Јер човек заборави просто. Што каже Мемедовић: Србија је једна од горње трећине најразвијенијх земаља на свету. Ми овде као.. Јесте нама много зајебано, а можеш мислити чега све има по свету…“, додаје.

Ствар перцепције

Од оца је наследио авантуристички дух и за њега је Андрија Били Ајдол. Kаже да му је то подршка, међутим истиче да заправо сам себе треба да подржиш, да те гура идеја о пролазности и да живот треба искористити за богаћење своје личности.

Kористио сам кахон, пошто оно, кад путујеш авионом наплаћује се додатно пртљаг сваки. Можеш да узмеш у Виз еру карту за 25 евра И да доплатиш јос 25 евра за сваки кофер који имаш. И онда ја потрпам у кахон, разумеш ставим гаће, чарапе, фармерке, натронтам га И онда тако путујем. Тако да сам то радио пар пута. И онда су ме, баш кад сам се враћао из Шпаније стјуардесе као: ,,Не, не то ти је инструмент, то се посебно наплаћује”. А они Шпанци знају шта је кахон, разумеш. А ја као: ,,Не, не то није инструмент, то је кофер, унутра су ствари, погледај шта је унутра!” Молим лепо! А то је прича колико је све, оно, ствар перцепције. Kолико нешто може да буде једно, а у суштини и друго у исто време“, напомиње млади улични свирач.

Осврнула сам се на то што је једном приликом изјавио да није музичар, већ се шаљиво окарактерисао као пољопривредник. Обоје смо се слатко насмејали томе.

„Знаш шта је фора у томе. Ја се трудим да се не поистовећујем са занимањем. Јер постоји толико ствари у нама и око нас са којима можемо да се поистоветимо и врло је лако упасти у то идентификовање са нечим. Значи постоји оно што си ти заправо у суштини и постоји оно што ти видиш како тебе други виде. Тако да ја колико год се трудио да у својој глави и духу се не поистовећујем са ,,бити музичар” или шта год то значило, ипак је то саставни део, јер ја реагујем на музику кад год слушам. Волео бих да кажем: ја сам пре онај који слуша, него онај који је музичар. Ја волим заправо да слушам музику пре свега и волим да слушам друге док причају и док сиврају“, каже Андрија.

Ало, госпођо, видите да горим!

Свој таленат и упечатљиви перформанс изражава кроз пројекат који је покренуо – Funkier project. Пројекат, а не бенд, јер свако ко сматра да може да допринесе на неки начин је добродошао.

„Циљ пројекта је ништа, само забава. Данас ја схватам да смо ми некако у првим борбеним редовима за очување здравог разума у нашој земљи, колико год то људи не видели. Већини нас је забава, као идеја заправо начин да се испољимо и да некако има терапеутско дејство. И толико је шунда и кича, уопште ми није јасно шта људи данас слушају и колико се изгубило то све. И колико су те социјалне медије допринели да се изгуби стварна дубина уметничка која се некад испољавала кроз музику. Знаш оно, музика је некад била за испољавање… Неких најдубљих осећања у човеку, које су некако чисте. И сад ја хоћу да неким људима, људима који хоће да слушају фанк, они ће доћи код мене на свирку, а људи који ће да слушају поп или рок ће ићи на поп и рок свирке. Људи који су на улици су обични пролазници и они су заправо најшири опсег људи који нас чује на улици. И то су, оно, просечни грађани и тим људима треба вратити неке вредности које су некад биле.. Знаш, оно, 60-70их година то је.. то је толико опао од тад квалитет музике да је то, мислим, страшно.. ,,Мислим страшно”, мењају се времена, све се мења. Сад нам социјални медији диктирају управо то – како нас други виде, колико имамо лајкова, а не колико заправо стварно вредимо у себи. Свима нам је битно, некад сви ухватимо себе, не кажем да ја не, колико смо скупили лајкова на том посту или чему год. А замисли, знаш оно колико је осетљива човекова сујета. Kолико се ту стварају комплекси И колико се неуротичност људи тиме поспешује на дуге стазе. И онда неко од тих људи ће можда бити једног дана неки политичар који ће имати власт“, подвлачи овај стваралац.

Жанр који ћете најчешће чути у изведби Функиер пројецт-а је фанк. Андријини наступи су перформанс у правом смислу те речи, а ни зимски период не представља препреку.

„Ове зиме смо нешто мало мање излазили. Заправо не, ову зиму смо кренули поново да свирамо на улици, правио сам неку паузу. И овај, није мени проблем, јер свирам кахон. Kад свирам кахон знојим се, кад се знојим сам к’о фудбалери на терену. Могу да трчим у мајци. Све ме питају: ,,је л’ ти нијее хладнооо у тој мајци?”.ја кажем : ,,Ало госпођо, видите да горииим!” Шалим се, да, може и зими. Могу до минус 10. Али све сам старији, све ми је теже да носим ту опрему до центра. И да идем и да се враћам“.

Не пориче да трендови треба да се прате, да се постигне неки компромис између њих и квалитета. Kад говори о праћењу актуелности не мисли само на музику, јер поред ње бави се сликарством, пише поезију и прозу. Имао је неколико изложби по кафићима у Луксембургу, неке радове је продао, неке поделио, а део слика му је остао у Холаднији. Извукао је гомилу својих радова из радног стола и дао ми да разгледам. Издвојио је неке који су њему најдражи и анализирао их. Очарао ме је начин на који комбинује боје, као и многи детаљи који се можда ни не уоче на први поглед.

Отвори очи: све је одувек и било на свом месту

Можда свирање на улици јесте вид бунта, начин да се заобиђе “систем”. Али ипак закључује да је то циклично: да нема људи у систему, који раде за корпорације, можда не би ни имао ко да плаћа уличне свираче.

„Мислим да треба поседовати то. Треба да поседујеш оно што јеси, оно што те испуњава, за шта си рођен, за шта сматраш да си рођен да радиш! Ста год те ложи! Да л’ ти возио камион или свирао на улици, шта год.. Битно је да си се негде нашао. У једном тренутку си питао себе искрено: шта је у овом тренутку твог живота за тебе најпотребније. За мене је најпотребније да радим оно што воли. Оно што волим шта – шта је то? То је не знам.. Шта год.. И ја сам негде ту нашао себе кроз уметност целу. А улица је средство за испољавање и моја интерацкија са светом најближа – и да дам у исто време нешто себи и нешто свету који ме окружује. И евентуално својим пријатељима, породици. И да учиним у једном добро за сва три апсекта. То је за мене уствари свирање. Да л’ то било на улици, фестивалу, кафићу, где год.. све то има своје дражи и чари, предности и мане. Није ни улица иделана уопсте. Али улица те учи битне ствари. Тамо сам остварио многе контакте за, оно, исто неке приватне журке. Али да, улица јесте добра зато што улица је ултимативна слобода изражавања и улица може да да неки простор да нађеш место у систему и да се поставиш онде где мислиш да ти је место“, закључује Андрија.

По његовом мишљењу је све одувек било на свом месту, само је питање да ли ћемо то да видимо или не.

Наставили смо да дискутујемо о животу, плановима, фенг шуију, док није било време да обоје пођемо. Лагани разговор је трајао све док се нисмо растали на аутобуском стајалишту. Уз поздрав ме је загрлио, као да се знамо одувек.