Студентски радови

Intervju sa Zoranom Rakićem – Osnivač Teatra 5

31. мај 2019.
Чедомир Тодић

“Svi mi ponekad zaboravimo kako je bilo biti mlad. Ja bar imam desetine njih koji me podsećaju na to svaki dan”

Zvonilo je za početak šestog časa popodnevne smene. Desetominutni odmor je završen, pa je gomila učenika pohrlila na ulazna vrata sa natpisom “Peta beogradska gimnazija” iznad njih. Zoran je sedeo u svojoj “kancelariji”, pripremajući hrpu papira za štampanje. Kancelarija podrazumeva prostoriju čije dve trećine zauzima glomazni štampač. Ostaje taman mesta za dve stolice.

Zidovi ovog sobička prekriveni su uspomenama na godine koje je proveo u školi. Odeljenske slike raznih generacija, medalje sa različitih takmičenja, suveniri sa maturskih eksurzija, te raznorazni isečci iz novina. Najdraža mu je sinovljeva diploma, koja takođe nosi potpis direktora Pete. U uglu prostorije se i dalje nalaze Startas patike, neodvojivi deo opreme za fizičko, koje služe javnoj upotrebi. Deo zgrade pored sale za fizičko pretvorio je u stan, tako da je dvadeset četiri sata na usluzi svima kojima je to potrebno. Dosta je vremena prošlo od kad je došao u Petu, pa je video više od dvadeset generacija koje su prošle kroz nju.

“Davno je to bilo, ima dvadesetak godina sigurno. Preko prijatelja sam upoznao direktora Minića koji mi je ponudio posao nakon par zajedničkih susreta. Bilo je to teško vreme, pa je svaki posao bio poželjan. Prihvatio sam bez razmišljanja. Prvih nekoliko meseci mi je bilo potrebno da se naviknem, a kasnije je sve išlo svojim tokom. Ljubav prema deci mi je olakšala stvari, sa njima je sve lakše. Nakon nekoliko godina, uz odobrenje i srdačan pristanak direktora, jedan neiskorišćeni deo zgrade sam uredio i pretvorio u stalno prebivalište gde živim sa ženom i sinom. Svestan sam da je to veoma neobično, ali s obzirom da nikome ne smeta, ne planiram da se selim u skorije vreme”.

Godinama je radio kao organizator predstava u nekoliko značajnih, beogradskih pozorišta. Sarađivao je sa velikanima srpskog glumišta, radeći u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Kult teatru. Nije mu dugo trebalo da uvidi potencijal kojim škola raspolaže, a koji bi mogao da se iskoristi na kreativan način.

“U ovoj školi zaista ima mnogo neiskorišćenih prostorija. Kamerna scena, u kojoj sada održavamo predstave, koncerte i različite projekcije, predstavljala je neku vrstu ostave. Uprkos odlasku iz pozorišta, nisam prestao da se bavim režijskim poslom. Ostao sam u kontaktu sa ljudima iz Ateljea, a pomoglo je to što je pozorište blizu škole. Razmišljao sam dugo o projektu koji bi mogli da sprovedemo, a nakon direktorovog pristanka, bacio sam se na rad. Bilo je potrebno nekoliko meseci da preuredimo i opremimo nekadašnju ostavu. To je predstavljalo teži deo posla, s obzirom da bilo mnogo talentovane dece koja su želela da se oprobaju u glumačkom svetu”.

Sve predstave režira sam, a pomoć su mu uvek predstavljali sami glumci, sa kojima je uvek gajio prijateljski odnos. Mnogo je onih koji su diplomirali pre deset i više godina, a koji se i dalje odazivaju na njegove pozive kako bi uzeli učešće u različitim projektima. Teatar 5 je zvanično osnovan 2002. godine, premijerom predstave “Klošari”. U godinama koje slede odigrano je više desetina predstava.

“Sećam se i danas premijere pred krcatom kamernom scenom. Sa većinom “klošara” sam još uvek u kontaktu. Moram priznati da su mi oni nekako najbliži srcu. Vremenom smo počeli da se pojavljujemo na amaterskim takmičenjima i uvek bismo dobijali pozitivne kritike. “Opera za tri groša”, koju igramo od pre nekoliko godina, nam je donela nagradu na Beogradskom festivalu amaterskih pozorišta. Publika je najviše voli, pa je svake godine odigramo makar jednom. Trenutno spremamo novu predstavu, ali sve je još uvek u ranoj fazi, pa detalje za sada neću otkrivati. Vežbamo nakon završetka časova popodnevne smene, a svako ko je zainteresovan može da dođe na probu”.

Razgovor je nakratko prekinuo jedan od đaka zamolivši Zorana da mu pronađe neki poslić, kako bi mogao da opravda izostanak sa fizike. Usledila je kratka bukvica, napomena da se fizika mora učiti, ali i uverenje da će izostanak biti opravdan ukoliko se nove epruvete odnesu u kabinet za hemiju. Prema đacima se uvek ophodio kao roditelj, znajući da ih nekada previše razmazi.

“Deca su naša budućnost i najvrednija stvar koju imamo. Dok sa ja bio mlad, ova škola je važila za elitnu. Nije svako mogao tek tako da stigne u Petu. Trudimo se i danas svi da od njih napravimo ljude koji će nešto dobro uraditi za sebe i svoju zemlju. Dešavale su se raznorazne situacije tokom godina, od kojih nisu sve bile pozitivne, ali dobrobit dece je uvek na prvom mestu. Umeo sam da se posvađam i sa nekim profesorima, jer sam uvek bio na strani dece. Ona su moja slaba tačka, pa im s vremena na vreme opravdam neki čas, ali im objasnim da ne mogu da se uvek oslone na to. Čujem i da su razredne starešine u dnevnike počele da pišu “bili su kod Zokija” opravdanja. Nasmejem se kad god to čujem”.

Bilo je vreme za početak poslednjeg časa, a na vratima se pojavio još jedan zadihani učenik pogledom tražeći čuvene startasice. Dobivši preko potrebnu opremu, nestao je trčećim korakom. Zoran je veliki ljubitelj sporta, te aminuje organizaciju svih turnira, kojih u okviru škole ima dosta. Teren koji se nalazi u dvorištu škole nosi njegovo ime.

“Nakon pozorišta, sport je moja najveća ljubav. Uvek se radujem kada se organizuje nekakav turnir, bez obzira koji je sport u pitanju. Trudim se da pomognem koliko god mogu, pogotovo oko tehničkih stvari. Mislim da je jako bitno da se deca bave sportom, a ne da puše i drogiraju se po ćoškovima. Ulazna vrata od toaleta smo skinuli, jer se previše njih skuplja tamo da bi pušilo, a ja to ne mogu da podnesem. Trudim se da bacim pogled na što više utakmica, a svako finale imam snimljeno kod kuće. Mnogo je talentovane dece, a kasnije odličnih sportista, završilo našu školu. Prethodnih godina smo naročito bili uspešni u rukometu“.

Više od dve decenije druženja sa decom nisu mogle da prođu bezbrižno. Optuživan je za preprodaju droge đacima, a kolale su priče da se svim bitnim poslovima u školi bavi on, a ne direktor. Navodno je novac koji škola dobija od izdavanja sportske sale stavljao u svoj džep.

“Ostao sam šokiran kada se na vratima škole pojavila policija tražeći da razgovara sa mnom, u vezi anonimne prijave za dilovanje droge. Malo je reći da sam se iznervirao, pa sam policajce odmah pozvao da pretresu moj stan. Na kraju se sve mirno završilo. Zaista ne mogu da verujem da je neko mogao da me prijave za tako nešto. Kasnije tokom godine su se pojavili novinari Blica koji su istraživali navodno pranje novca sa moje strane. Strašno je šta sve ljudima neće pasti na pamet, a ne znam ni čime sam zaslužio takav tretman. Vrzmali su se neko vreme tu, ali ni od toga, naravno, nije bilo ništa. Izgleda da ne može da se ugodi svima, koliko god se trudili“.

Mrak je odavno pao, a deca su čavrljajući napuštala školu. Patike su vraćene na svoje mesto. Zoran je još jednom obišao školu, da se uveri da li je sve na svom mestu. Ispratio je spremačice i profesore, usput opravdavajući izostanak sa fizike. Nijedna proba nije bila zakazana, pa je zaključao sve ulaze. Prvi je tog jutra ušao u školu, a poslednji je napušta. Tako je već dugo vremena, a kako sam kaže, namerava da to potraje godinama.