Центар Тимочке крајине

У средишту Тимочке крајине, крај ушћа Црног и Белог Тимока, ушушкан већ 552 године постоји Зајечар, град дубоко урезан у свест генерација својих житеља који су га стварали.

Град Зајечар никада није мењао име. Сам назив, према предању, настао је по животињи зецу што се изговарало као зајац или зајак. Постоје још два тумачења. Једно које каже да је насеље добило име по чифлуку извесног Саид Ашар – паше из Видина, док се друго везује за време словенске колонизације и проналази основу у речи saettia (стрела).

Преци данашњих Зајечараца доселили су се са неколико страна, различитог су порекла и чине етничку мешавину. Насеље је стално расло и број становника се повећавао, од 1466. године када се први пут спомиње у турском попису становништва, као место од осам хришћанских породица и два неожењена становника, до 2012. године и скоро 40.000 људи. Данас је Зајечар град са једва 35.000 становника, али тај број је у сталном опадању.

У градитељском смислу се не истиче нарочито. Оно што пада у очи јесу углавном скромне породичне куће које на свој начин говоре о томе какав се живот овде води. Претежно миран. Нема у Зајечару ни трага некој ужурбаности. Просто, људи су такви. Тихи, ненаметљиви, непосредни.

Седиште је више основних и средњих школа, као и Високе школе за менаџмент и првог основаног приватног факултета у Србији, Факултета за менаџмент Мегатренд Универзитета, односно данашњег Универзитета Џон Незбит. На подручју данашње црквене порте 1830. године у низу „великих шљивара и другог родног дрвећа“ налазила се „деда Јованова кућа“ и омања зграда у којој је започела са радом прва основна школа у Зајечару, а 1836. отворена је Главна школа, полугимназија са два разреда.

У част великог глумца који је овде рођен, сваке јесени почињу „Позоришни дани Зорана Радмиловића“ на којима зајечарска публика има прилике да види нове представе. То је доба године када култура у Зајечару достиже врхунац. Испред Градске библиотеке, Зорану Радмиловићу подигнут је и споменик око ког се налазе и две основне школе и све четири средње школе које Зајечар има.

Народни посланик, оснивач Радикалне странке, човек који после абдикције краља Милана формира први кабинет Владе, победник у Царинском рату са Аустроугарском, творац политике „Балкан балканским народима“, вођа земље кроз два балканска и Први светски рат и преговарач на Конференцији мира у Паризу, Никола Пашић, представља једну од најмаркантнијих личности зајечарске и српске историје 19. и 20. века. Међутим, током друге половине 20. века из Зајечара нестаје све што подсећа на њега. Чак му је и родна кућа у центру града срушена 1959. године, а на њеном месту је подигнута зграда Полицијске управе. Последње деценије 20. века враћа се лик Николе Пашића у срспку националну свест, па је 1996. године у Зајечару отворен меморијал „Никола Пашић“ са сталном изложбеном поставком, а на 150. годишњици рођења подигнут му је споменик на тргу који носи његово име.     

Парк шума Краљевица чини плућа Зајечара. Обилује зеленилом, представља центар рекреације и омиљено излетиште свих Зајечараца. На њој се налазе спортска хала, базен, фудбалски стадион, тениски терени, вашариште, хиподром и Коњички клуб, ски и трим стаза, Дом омладине, Дом извиђача. Пуна је паркова. На њој је подигнут и споменик јунаку из Тимочке буне Љуби Дидићу. Ту су и Вешала, споменик који је подигнут у част људима који су стрељани за време Другог светског рата, тврђаве из периода Првог српског устанка, Римске степенице. Краљевица је истинско богатство.

Писати о Зајечару, а не поменути Гитаријаду, рок фестивал који се у њему одржава од 1966. године, био би велики пропуст не само зато што то траје више од пет деценија, већ и стога што су многи наши чувени рокери управо овде почели музичку каријеру. Гитаријада се одржава на Краљевици.

Зајечар је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века био привредни центар Тимочке крајине и источне Србије. Фабрика стакла и кристала „Кристал“, „Фабрика порцелана Зајечар“, пивара „7. септембар“ – произвођач чувеног зајечарског пива, „Фабрика каблова Зајечар“, „Импаз“ – произвођач млека и млечних производа, „Арсеније Спасић“ – произвођач машина и алата, кожарско текстилни комбинат „КТК“, „Тимочанка“ – произвођач текстила, „Јединство“ – фабрика намештаја и мноштво малих занатских радњи као и јака пољопривредна производња у околним селима доприносили су угледу овог града и указивали на његову преспективу у будућности.

Данас у Зајечару нема тих привредних гиганата, однеле су их деведесете.Зајечар данас има највећи пад броја становника у Србији. Има и највећи удео старијих од шездесет пет година. Стари остају, млади одлазе. Као што рече одборник Скупштине града доктор Предраг Диковић: „Направисмо од града село“.