Kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koja je preuzela vlasništvo nad PKB-om, nije se odlučila za preuzimanje nagomilanih dugova, pa je Imes (mesna prerađivačka industrija) otišao u stečaj.
Gomila pasa se okupila oko kontenjera iza montažne kuće u Ulici Ratomira Stojadinovića u Padinskoj Skeli. Nesnosan miris proteže se stotinama metara uokolo, a uzrok je gomila pokvarenog i istrulelog mesa koje je bačeno iza prodavnice. Cela fasada je ispisana grafitima, a oluci i zaštitne rešetke su već skinute. Na ulaznim vratima nalazi se oglas koji glasi “Potrebni radnici”, ali prijava sigurno neće biti, s obzirom da firma više ne postoji…
Industrija mesa Imes, koja je šezdeset godina radila pod okriljem PKB-a, dolaskom novih vlasnika, prestala je da postoji. Stavljena je tačka na kraj nekada uspešnog pogona, koji se prethodnih godina suočavao sa mnogim teškoćama. Plate su kasnile mesecima, pa su radnici mahom tražili sreću na drugom mestu. Jedina nada bila je dolazak Al Dahre, za koju se verovalo da bi mogla da preuzme sve dugove, ali to je ostala samo pusta želja.
Sve radnje na ostalim lokacijama u okviru beogradske opštine Palilula su obustavile proizvodnju, s izuzetkom jedne od ukupno tri u Padinskoj Skeli. Poslednja koja je i dalje otvorena će katanac na bravu staviti kroz nekoliko dana. Preko 400 radnika je ostalo bez posla, ali s obzirom da im platni čekovi mesecima nisu popunjavani, deluje da neće mnogo žaliti za bivšim poslodavcima.
Unutrašnjost prodavnice je svojom čistoćom podsećala na apoteku, uprkos skorom zatvaranju radnje. Pod je bio besprekorno čist, izlog izglancan do tančina, a paučine manje nego na golu Kaspera Šmajhela nakon šuta Vensana Kompanija. Buka zastarelog i praznog frižidera ispunjavala je prostoriju. U izlogu su ostali samo suhomesnati, ne toliko kvarljivi proizvodi. Iz pomoćne prostorije koja je služila pripremi mesa, osećao se jak miris kafe. Na omanjem stolu tanjir sa sendvičima, radio i tabla za šah. Jedan od odlazećih radnika, Nenad Veličković čekao je kolegu koji je otišao po cigarete. Sva sreća pa partija šaha nije morala da čeka, jer se u ovom delu Beograda on izučava od malih nogu.
Slušajući Nenada, stiče se utisak da ga gubitak posla uopšte ne uznemirava:
“Eh, da sam se nervirao svaki put kada bi se ovako nešto desilo. Radio sam kao magacioner pre ovoga, a uvek imam mogućnost da opet odem tamo. Mesar sam po struci, pa mi je ovo nekako bilo bliže, kako pozivu, tako i kući. Kolega i ja se znamo još iz srednje škole, pa mi je jedino krivo što nećemo više raditi zajedno”.
Imes je poslovao punih šezdeset godina u okviru PKB-a. Sa manje ili više uspeha funkcionisali su na području leve obale Dunava, ali su u 21. veku kola krenula nizbrdo. Poput PKB-a koji se suočio sa unutrašnjom krizom, neveštim rukovođenjem i finansijskim malverzacijama, situacija se odrazila i na Imes. Dugovi su rasli, platni spisak se skraćivao, a plate kasnile. Sve dok se na ugovoru o neizbežnom stečaju nije našao arapski pečat.
“Bilo je super prvih par meseci dok je plata bila redovna, dobijali smo čak i neke od proizvoda na poklon za praznike. Odjednom je plata prvo smanjena, onda je kasnila, a na kraju je nije bilo uopšte. Ostao sam jer sam mislio da će se možda na kraju sve rešiti, a nekako sam se navikao na rad ovde. Poslednjih par nedelja je sve stalo, meso je prestalo da stiže, a onda nam je rečeno da ono što je ostalo možemo sami iskoristiti, jer prodaje više nema. Ostajemo ovde još par dana, ne znamo ni sami zašto, a onda se i ova radnja zatvara. Valjda sam još uvek ovde, samo zbog kolege i društva”, dodao je Nenad.
Radnici nemaju prava na neisplaćene zarade jer firma zakonski više ne postoji. Verovatnoća da će neko preuzeti sve dugove, uključujući i one prema bivšim zaposlenima, nije velika. Pitanje je koliko će još ljudi u Al Dahri (PKB-u) ostati bez posla, te koliko će različitih postrojenja biti zatvoreno s obzirom na prve, radikalne poteze nove uprave. Oko trećina radnika je otpuštena, a krajem jula očekuju se novi rezovi. Trenutna situacija ne obećava mnogo…
“Svašta mi se desilo dok sam radio ovde, pa se možda nađe i neko da ovo opet pokrene. Možda nam onda i plate ono što nam duguju”, zaključio je Nenad.
Kolega se u međuvremenu vratio, a nijedan sendvič ga, nažalost, nije sačekao. Još nekoliko dana će njih dvojica provesti na ovom mestu pre nego što ga zatvore na neodređeno vreme. Barem neće biti gladni, a nije ni na odmet sakriti se od majskih kiša koje more Beograd. Uzgred, Nenad je jedan od vrsnijih šahista na koje možete naleteti.
Последњи радови
Студентски радови31. мај 2019.Intervju sa Zoranom Rakićem – Osnivač Teatra 5
Студентски радови31. мај 2019.Imes ispao iz Al Dahrinih planova
Студентски радови31. мај 2019.Intervju sa Stefanom Gajićem – Bronzani mašinovođa
Студентски радови31. мај 2019.I dalje je PKB