Интервју са Марином Рајевић Савић, ауторком и новинарком емисије “Док анђели спавају”

Интервју са Марином Рајевић Савић, ауторком и новинарком емисије “Док анђели спавају”

Емисије едукативног карактера као уточиште од кича и неукуса

“Када год уређивачка политика куће у којој сам радила није била у складу са мојим схватањима телевизије ја сам одатле одлазила.”

Ауторка и новинарка емисије “Док анђели спавају”, позната је по томе што је успевала да угости најеминентније личности наше земље. Неки од њих су: академик, проф. др Владета Јеротић, Патријарх Павле, писци као што су Матија Бећковић, Момо Капор, новинар Драган Бабић, редитељ Емир Кустурица, професори, доктори, књижевници и уметници али и многи јавности непознати људи са необичним животним причама.
Њене емисије одишу очувањем трајних вредости, породице, традиције српског народа, религије, науке и културе. О рађању љубави према новинарству, вери у истрајност правих вредности и својој каријери, говори Марина Рајевић Савић.

Као јако млади сте почели са бављењем новинарством, рад на радију почели сте већ са 15, а на телевизији са 18 година. Да ли постоји неки важан тренутак у вашем животу који Вас је навео на бављење овим позивом?

Имала сам 15 година када ме је друг из гимназије позвао да будем гост у емисији Прекобројни час, на радију Студио Б, и да причам о мојој великој љубави-балету, којим сам се бавила од шесте године. Уреднику се допао мој глас и задржао ме је на радију. Мало по мало, овај привлачани посао, постао је саставни део мог живота. Почела сам да радим као радио водитељ, прво са емисијама за средњошколце, Пребројни час, а потом музичких емсија, Поп нон-стоп, Сто величанствених и Игла наша плоча ваша, које су биле део вечерњег програма. Рад се са радија пребацио на телевизију када се познати телевизијски новинар, Ђевад Сабљаковић појавио у Студију Б, тражећи водитеља за Викенд програм, вишесатну тв емисију колажног типа. Допао му се мој начин рада и позвао ме је на пробу. Прошла сам све тестове даровитог и захтевог редитеља Мирјане Кесер, и почела сам да водим ову емисију. У то време била сам најмађи тв водитељ на нашој телевизији. Мој сан био је да постанем балерина или лекар, али су ме, прво радио, а потом и телевизија, завели тихо, готово неприметно, и омели у мојим сновима.

 

Ваша емисија “Док андјели спавају” формат је емисије који је готово потпуно ишчезао из медија у Србији данас. Како објашњавате ту ситуацију? Сматрате ли да су кич, шунд и ријалити програми прегазили емисије едукативног карактера?

Такве емисије су само наизглед ишчезле. Оне постоје и трају, увек су ту за оне који желе да их одгледају. Има их на јутјубу, као и на телевизијама које представљају уточиште од кича и неукуса. Једна од таквих телевизија је телевизија Храм, архиепископије београдско-карловачке. Она у свом програму негује трајне вредности, чува традицију и идентитет српског народа. Овакав програм има своје верне гледаоце, и попут драгог камења, није лако видљив и доступан, потребно је и труда и напора да би се до њега дошло. Кич, шунд и ријалити су исувише лаки, површни и безвредни да би имали тежину да прегазе постојаност и чврстину трајних вредности.

 

Ваше емисије познате су по гостовању неких од највећих имена из света културе, науке, уметности, религије, спорта. Да ли имате неки посебан процес припреме за интервјуе са оваквим великанима? 

Волим да нагласим да су у мојим емисијама, поред познатих личности, гостовали и обични људи из народа, али необични по својим животима. Припрема за разговор са другим човеком, бићем изван нас самих, представља посебну авантуру. Наравно, када преко пута вас седи неко иза кога стоји озбиљно дело, неопходно је то дело упознати, проучити, не би ли се лакше допрло до личност ствараоца. Моја припрема почиње оног тренутка када одлучим ко ће бити гост моје следеће емисије. Прикупљам податке, ишчитавам текстове, интервјуе, књиге, а онда позовем свог будућег госта и договарам се за виђење. Процес стварања емисије почиње приликом тог првог сусрета који је драгоцен. Дешава се и да виђења буде више, у зависности од идеја за снимање прилога, које настају током разговора. Дакле, сусрет са гостом, пре снимања у студију, даје посебно надахнуће за осмишљавање саме емисије.

Ваша емисија била је више пута гашена и пребацивана са РТС-а на БК канал, затим на Студио Б на ком је емитована само годину дана, док се данас емитује на телевизији Храм. Да ли бисте нам открили зашто су Вам емисије укидане и премештане?

Дуга и болна је то прича.  Када год уређивачка политика куће у којој сам радила није била у складу са мојим схватањима телевизије, ја сам одатле одлазила. И чекала неко своје време. Успевала сам да предухитрим отказ. Паузе су биле драгоцене. Посвећивала сам се породици, читању, дружењу са занимљивим људима и сакупљањем материјала за неке будуће емисије. Сматрам да тв ауторство захтева слободу у избору гостију и тема и само онда када уредници имају разумевања и поверења у моје идеје могу неометано да стварам.

Поред вођења емисије, пре неколико година сте се упустили у још један пројекат. Написали сте неколико књига сачињених од прикупљених интервјуа Ваше емисије. Како сте на ову идеју дошли и имате ли у плану још неко издање?

Емисија буде и прође, али уколико је поучна и дотиче душу гледаоца, остаје трајно у његовом сећању. Довољно је да буде упамћена и само једна реченица, па је смисао стварања оваквих садржаја оправдан. Међутим, једино се писана реч отискује у вечност. Снимила сам око 200 емисија ”Док анђели спавају”, а 60 емисија налази се у четири књиге са истим насловом. Веома сам поносна на овај подухват. Надам се да ћу пронаћи време да и остале емисије преточим у књиге. О томе колико је велико интересовање било за ове емисије, говори податак да је на промоцији књига „Док анђели спавају“, у свечаној сали Коларчевог народног универзитета, у мају, 2010 године, било присутно 1100 људи.

Сведочимо тужној судбини новинарства у Србији данас. Како успевате да одржите ентузијазам и не изгубите веру у овај позив?

Као што сам сигурна да никада неће доћи крај књизи, да ће она опстати и надживети све технологије, свако осавремењивање и поједностављење, све електронске облике сазнања и учења, тако сам сигурна и да ће увек бити потребно и неопходно право, озбиљно новинарство и телевизијско ауторство. И да ће и једно и друго имати своје читаоце и своју публику. Нама медији говоре о великој гледаности ријалитија и којекаквих безвредних емисија, а ја познајем много људи, и нико из мог окружења не гледа те програме. Напротив, срећем велики број, пре свега младих, који вапе за друкчијим садржајима. Када волите оно што радите, морате бити спремни на борбу са разним искушењима, али ћете из те борбе увек изаћи као победник, уколико верујете у смисао својих идеја и истрајавате у њиховом остварењу.