Репортажа о окупираном биоскопу Звезда

Биоскоп Звезда као симбол слободе, борбе и бега од мејнстрим продукције

Шта то после више од сто година њеног постојања наводи људе да и по киши стоје у реду за улазак на гледање филма у оронулом биоскопу, док исти филм могу да погледају на рачунарима у својим топлим домовима? Шта то спаја њену разноврсну публику и кроз какве осцилације је све прошла некадашњи биоскоп Колосеум а данас чувена Звезда?

 Филмови доступни онлине али редови за њихову пројекцију до краја улице

Теразије 40. Испред улаза ред до краја улице. Није ред у пошти за пензију, нити је ред за отварање Лидла. Нелогично је овде логично. Ред је за биоскопске карте. Пројекција је филма Прохујало са вихором, осмоструког Оскаровца, снимљеног пре 79 година. 

-“Омиљени лик ми је дефинитивно Хејти МекДанијел која игра слушкињу , одлично је то одрадила”. 
-“Јесте мислим да је баш она добила једног Оскара, царица.’’ Коментаришу два момка у реду.

Крај лета је, али је прилично хладно за август. Међутим, то није спречило велики број људи да дође на отворену пројекцију филма који могу да гледају и у спаваћој соби испод топлог покривача. Неки су понели ћебенце од куће, неки ће се загрејати у загрљају а неке ће грејати љубав према кинематографији. Људи су разнолики, неки су сами, неки у пару, много је младих а доста и оних који то више нису. Једног старијег господина довела је носталгија.
“На пројекцији истог филма у овом истом биоскопу, доживео сам први пољубац. Била је то Бранка. Нисмо се дуго забављали али смо читава та три, четири месеца провели баш овде. У то време од родитеља се крило да се забављамо а љубавни састанци код куће били су незамисливи. Зато смо се често састајали у Звезди. Могу вам рећи да се филмови и нису гледали, било је ту пречег посла, али Прохујало са вихором је морао бити одгледан.”

Људи у реду са спремних симболичних сто динара, масом у рукама држе кесе. Већина кокице које су купили код оближњег кокичара на Теразијама. Неки са чипсом, кикирикијем, конзервом пива или кока коле које су купили на путу до биоскопа. Многи ће, чини се испразнити своје кесе кокица и пре него што уђу у салу за филм. Мирису кокица тешко је одолети. Ред се идаље пуни, а они који пристижу, са краја реда, забринуто процењују број људи и да ли ће бити места за њих. Међутим, то је Звезда, биоскоп у ком има места за све.
Коначно се отвара улаз на филм. Људи је више него што има места за седење. Али стају сви. По томе је Звезда позната. Људи се смештају са стране, неки седају на зидић, неки на под, неки некоме у крило.
Долазе са децом, колицима, кућним љубимцима. Неки на бициклу, а неки са кесама из куповине. Многи уз цигару и конзерву пива ћаскају о дешавањима тог дана или дискутују о овом култном остварењу. Различити људи, са истом страшћу према пројектној слици на великом платну.

 Бег од монополских биоскопа

Још нешто спаја те различите људе. “Мислим да публика Звезде жели да побегне од комерцијалних блокбастера у моноплским салама биоскопа у које студент са просечним џепарцем не може да дође неколико пута месечно, а људи често забораве шта су гледали чим стигну кући.
Бег од биоскопа у којима нема места за краткометражне, ауторске, нискобуџетне филмове, јер услов је новац и то повећи новац. А шта је са оном тезом да уметност треба да буде доступна свима и бесплатна? Верујем да звездина публика уточиште од тога налази овде.”
Објашњава један од студената, Вељко .

Звезда као жртва пљачкашке приватизације

А има ту још нешто посебно. Ово место има своје ожиљке. Звезда је најстарији биоскоп у Београду, отворен 1911. године. Његову прву филмску пројекцију погледао је тадашњи краљ Петар. Од тада кроз њега су прошле стотине хиљада гледалаца. А онда се десио преокет. После 96 година постојања одузели су га од његових грађана. Исту судбину доживело је јос 13 биоскопа – Вождовац, Одеон, Партизан, Јединство… Појавио се неко довољно моћан да нам отме 14 биоскопа. И да их претвори у дискотеке, кафане, кафиће… Након откривених малверзација тај моћник је завршио иза решетака. А биоскопи су остали под катанцем. Године су пролазиле, а кроз биоскопе су пролазили само пацови и понеки бескућник.

Међутим Звезда је имала више среће од осталих 13 београдских биоскопа. Група студената Факултета драмских уметности основала је “Покрет за окупацију Звезде”. Циљ је био да се прекине зимски сан биоскопа, да се он врати грађанима. У јесен, 2014. Звезда је поново засијала.

“Упали смо кроз поломљене прозоре. Унутра је изгледало као да је време стало. Једини доказ живота биле су бубашвабе, пацови и понеки бескућник који је уточиште у зимским данима пронашао у канцеларијама, ходницима или у просторији за пројекцију. По ћошковима су били бачени пикавци, флаше пива, кесице од кокица, отпад од последње пројекције пре скоро десет година. Влага и паучина по оронулим плафонима. Поставили смо душеке и одлучили да не напуштамо просторије. Дању смо чистили, кречили и говорили за медије. Број добровољаца за обнављање биоскопа се ширио. Приватизација Звезде је за културну сцену Београда била ненакнадива штета. Култура је умирала, али јој нисмо дозволи да умре.” Испричао је студент из публике чекајући да крене филм. Тај исти студент је 2014. године учествовао у процесу окупације Звезде.  Група младих ентузијаста повратила је функционисање биоскопа и Звезда је поново почела са радом.

Нажалост Звезда има само једну сезону. Сезону лепог времена и два простора за гледање филмова. Свака има своје специфичности које је чине посебном. Унутрашња сала намењена је за хладније дане. Тада на филмове долази мало мањи број филмофила који ће поднети ниже температуре и од куће понети ћебенце или пиће које би их загрејало. Оронули плафон затворене сале изгледа као да ће вам се сваког трена срушити над главом. Тоалет је без струје, а врата не могу да се затворе. Организатори би увели грејање, поправили плафон и поломљена седишта, али новац од карата није довољан. Можда баш ови ожиљци чине Звезду посебном.

Филм је коначно кренуо, а са њим и тајац у сали над отвореним небом. Пажњу публике држао је један од дужих филмских остварења, читава четири сата. Могле су да је чују само мачке које су се јуриле по крову зграде и понеки звук из комшилука. Како је дуго трајао тако је у међувремену пао мрак, а звезде украсиле амбијент. Филм се завршио уз аплауз публике.
“Хоћемо сутра на Кјубрикову Одисеју?” Викнуо је неко из реда за излазак.
“Него шта, доћи ћу право са посла” Одговорио му је пријатељ.
Чини се да је биоскоп поврато славу. Звезда опстаје, а број гледалаца се не смањује.

Ето разлога за чекање у реду пола сата пред пројекцију, за смрзавање у сали, за неуодобне столице на пројекцијама на отвореном. За одлазак у тоалет без струје, са вратима која не могу да се затворе. Све је то у част нечему. У част филма, у част студената ‘окупатора’, у част биоскопа Звезда.