ЖИВИМ КАО И САВ НОРМАЛАН СВЕТ

Иако се данас многи труде да живе баш као и сав “нормалан свет“, многима то не полази за руком. Она је једна од ретких која својим примером, и у својим емисијама, показује како је и у јавној личности могуће сачувати “малог“ и “обичног“ човека. О свом детињству, студијама драматургије, саговорницима, о томе зашто не гледа своје емисије, говори новинарка Радио-телевизије Србије и аутор емисије “Тв лица…као сав нормалан свет“, Тања Петернек Алексић.

Њене емисије се архивирају у Кинотеци, препешачила је неколико стотина километара и испратила  радне дане више од двеста саговорника. Покушали смо да откријемо како изгледа њен радни дан. На заказани интервју, пут нас води право у школско двориште. И док је киша неуморно падала, музика ју је надјачавала. У дворишту, под шареним кишобранима весело су скакутала и певушила деца заједно са родитељима. Тражећи познато лице, из гужве изненада прилази Тања. У тегет капуту и са шеширом на глави, уз искрени-пријтељски осмех, пожели добродошлицу. “У ову школу је ишла моја старија ћерка, а сада и млађа“, појаснила је због чега смо се среле баш на овом месту, “данас је Дан школе, и ја сам ето мало помагала да се организује ова прослава, те сам позвала неке своје пријатеље као што је Ђуле из групе Ван Гог. Циљ је да деци улепшамо овај дан, и научимо их да слушају квалитетну музику, као и да “везују“ себе за детињство и школско двориште.“ Како бисмо се склонили од кише која је све јаче падала , “уточиште“ смо пронашли у једној од школских учионица. Удобно се сместивши на ђачке столице  признала нам је колико се радовала концерту. “Радни дан сам “преживела“, знајући да ћу доћи вечерас овде. Важно је да човек сачува то дете у себи. Одрастање данашњих генерација се умногоме разликује од мог времена, али мени су те паралеле невероватне. Мислим да нема бољих и горих генерација и да нису неке генерације лошије, само ето, јер су одрастале у неповољним условима.“

ПОГАЧИЦЕ СА ЧВАРЦИМА

Са жутих зидова учионице знатижељно су нас посматрали Доситеј и Вук Караџића. Говорила је весело и раздрагано присећајући се мириса свог детињства и личности које су га обележиле. “Онога, кога ја памтим као клинка, док још нисам ни сањала да ћу се бавити овим послом, јесте оснивач телевизије на овдашњим просторима- Радивоје Лола Ђукић. Он је био велики пријатељ, најбољи друг моје маме, и често је свраћао код нас, на погачице са чварцима, које је маестрално правила моја бака. И ту су биле неке озбиљне приче о телевизији. Мислим да тај идеалистички дух, да телевизија треба да буде лепа, племенита и да људе едукује, а не да буде пука забава рејтинга зарад, да су то последице које “вучем“ из куће“, испричала је у једном даху. Разговор на кратко прекинусмо, а на вратима се појави Тањина старија ћерка, Тамара, студенткинња глуме, упознасмо се. А Тања исприча како “младе студенткиње глуме не слушају маме када су драматурзи, већ слушају само професоре.“ А потом се осврну и на своје професоре као узоре у даљем животу, “ја сам имала ту срећу да су мене кроз четири године студија “водили“ и Душко Ковачевић, и Жика Павловић и Боба Селенић… све то када се наброји је један прави тим снова. Оно чему су ме они научили, а што се највише може применити на новинарство је то осећање заокружене заокружене приче. Водити разговор са неким или правити прилог, не треба да се претвори у модеран вид новинарства, ја ћу вам послати питања мејлом, а ви ми одговорите. Не! Већ свако моје питање проистиче из одговора саговорника. Драматургија ме научила да то што радим не буде хаотично. Научила ме да правим јединство радње, места и времена“, закључи Тања.

ВИЛА И БАЗЕН

tpatpa n Кроз учионицу је пролазио све већи број учесника у приредби, шетајући у различитим костимима и носећи са собом своје музичке инструменте. Тања их је бодрила, поздрављала, махала им, и све време стрпљиво одговарала на питања. Завршивши драматургију, отиснула се у новинарске воде и престала да пише. Обећање да ће наставити да се дружи са папиром и оловком, дала је свом професору Душану Ковачевићу. “Ја заиста мислим да је мој сан да наставим да пишем, а опет некако ме обесхрабри, јер данас свако пише. Појавила се огромна количина петпарачке литературе, што вас обавезује на неки начин да и ви будете петпарачки да бисте били читани. Опет, уколико желите да “направите“ нешто друго, то може да се изроди у неку врсту неуспеха. Не умем да дефинишем зашто не пишем, а изговор ми је да немам времена“, рекла је искрено. Тањи је зазвонио телефон. Врата су се отварала и брзински затварала, а ђаци су се својски трудили да наш разговор не прекину. Наставила је да говори истим темпом, весело као и на почетку разговора, деловала је срећно, испуњено и задовољно, а од радног дана помало и исцрпљено. “Мислим да је највећи успех емисије, то што се архивра у Кинотеци. Када се човек поштено бави овим послом, не може деци да остави вилу са базеном“, насмејала се од срца, а затим добацила ћерки “Тамара, немој сада да откријеш како кући имамо базен, иди да пливаш по кишном дану“. “Заиста, мислим да је јако битно да у свести неких људи останете упамћени као неко ко се озбиљно бавио својим послом. Ја тако памтим Драгана Бабића.“ 6954 Tanja-1-web if

ОРЛОВО ГНЕЗДО

Тањина срдачност, енергија, отвореност и непосредност чинили су да разговор добије пријатељску ноту, а музика која се све јаче чула споља доприносила је да атмосфера постане опуштенија. “Чујете овај глас?“ упитала ме, “е, то је мој пријатељ Ђуле, мораћемо да изађемо ускоро да га слушамо, како не бих испала некултурна. Он је један од саговорника са којим сам снимала на најчуднијем месту. Одвео ме је у Виминацијум, и снимали смо у гробу“, исричала је Тања као да се и сама томе зачудила. “Ипак, тешко је одлучити се за саговорнике и емисије које највише волим. Али, ја сам ужасно волела емисију у којој је Петар Божовић био гост, јер садржи један документаристички приступ. Он ме је одвео на невероватно живописно место- Орлово гнездо, до којег се стиже аутобусом 46. И снимили смо скоро па документарац о томе како изгледа Ђурђевдан у ромском насељу, где се јагњици пеку на асфалту, где Синан Сакић “цепа“ из ооооволиких звучника“, показала је руком, “и где је мене Пера одвео код свог пријатеља са снимања једног филма, на славу. У тој атмосфери, он најозбиљније говори које су његове најзначајније улоге, како је почињао, зашто никада није имао амбиције да постане министар културе, зашто се никада није бавио политиком… а у међувремену се са домаћином куцка чашицом ракије и наздравља на ромском. Одлична прича!“ Застала је и замислила се. Ипак, у току каријере неке саговорнике не памти по смеху и слављу, већ по сузама. Било је и таквих. “Прича са Немањом Радуловићем је та где се бришу све границе, јер је он једно биће које је мене очарало и потпуно разоружало. Ми смо водили раговор седам дана након што је њему умрла сестра после дуге и тешке болести. Седам година је боловала од леукемије. И он је направио једну емисију која је била омаж његовој сестри. Та врста интервјуа је прерасла у пријатељство, а касније и у неку врсту рођаштва. То се не дешава често у нашој професији“, рекла је сасвим искрено, “постоји доста људи које ја волим да сретнем, али који нису моји кућни пријатељи, неки и јесу. Али, рођаци, бога ми, нико сем Немање. Са њим сам заједно плакала, то је она ситуација која се не види у емисији, али ја знам како ми је било после тога“, уздахнула је и са пуно емоција говорила о младом виолинисти. Иако је одбила да нам каже који саговорник ју је највише разочарао, признала нам је да се списак оних са којима жели да ради, свакако, повећава, као и да долазак у њену емисију није прихватио само један човек. “Нисам сигурна да ли бих Тадића и сада чекала. Мене је интересовала најпре личност и то како изгледа један дан у животу председника моје земље. Заиста, немам никога “на чекању“, слегла је раменима. Све што сам хтела, то сам и добила! А опет списак се изнова повећава, јер се појављују нови људи за које чујем од других како су фантастични, што се испостави тачним. Моја предност је у томе, што се не задржавам на “локално промовисаним личностима“, нарочито не оним који иду из студија у студио и брину само о тоалети“, намигнула ми је кроз осмех.

ПАРИЗ И РОЂЕНДАН

Како је музика све јаче допирала споља, Тања је све нестрпљивије ишекивала да се придружи осталим родитељима и деци. “Себи сам досадна са интервјуима, јер ја своје емисије и не гледам. То толико пута “премотам“ у монтажи, да се самој себи смучим. А оно што ме највише брине јесте квалитет слике. Јер се око тога толико трудимо. Знам мнооого госпођа које ме сусрећу по граду и кажу “ијаао, јуче у Паризу, а данас у Београду“, а ја била у Паризу, па измонтирала па после десет дана емитовала. Али то јесте комплимент да људи мисле како је то све снимано “један на један“, и да смо се ми прошетали, испричали четрдесет и седам минута колико траје емисија. А иза тога стоји један црначки рад.“ Ово Тањино вече је било другачије и од осталих, јер је после поноћи у кругу најближих дочекала још један свој рођендан. “Јооој, па ја се и не сетим да ми је рођендан“, рекла је скромно, “ма живим као и сав обичан и нормалан свет, само што се мој радни дан не може укратко испричати. Недавно су се појавили неки људи који су моји администратори на фејсбуку. И то ме је изненадило, а онда сам ја морала ту да се “ууупишеем“’, рекла је симпатично одуговлачећи, “и онда су ме разни “едовали“ и ја сам то “’лајковала“. Сада ће ми многи вероватно честитати, и ја ћу се и сетити да ми је рођендан“, рекла је слављеница. Како је испричала ни пред овај рођендан нема посебних жеља, и “не подвлачи црту“ и  “сабира“ шта је све урадила. “Немам времена да размишљам на тај начин, јер када бих правила такве интроспекције, и сабирала и питала се да ли ми нешто недостаје, вероватно бих нешто и пронашла.“ Како у разговору не бисмо пропустили већи део концерта, Тања се придружила својој породици и симпатичном ђачком слављу. Кроз кишну ноћ проламала се песма једног од њених пријатеља. Разговарати бар и на кратко са Тањом Петернек Алексић, истовремено значи и осетити како живи једно тв лице као сав нормалан свет.