Интервју-профил са Владимиром Вањом Грбићем: „Циљ ми је да припремим децу да буду бољи него што смо ми били.“

СПОРТОМ ПРОТИВ ПРЕДРАСУДА

„Можете да тренирате шта год хоћете, али играћете одбојку!“, речи су оца славног одбојкаша Владимира Грбића, који је још те давне 1975. године у њему препознао потенцијал који треба развити. На први поглед сасвим обичан човек, а заправо шампион, који је променио историју српске одбојке. У сусрет Олимпијским играма у Токију и његовом четвртом летњем кампу у Сокобањи, бивши репрезентативац открива како се постаје шампион и колико је спорт значајан у одрастању детета.“

ТРНОВИТ ПУТ ШАМПИОНА

Познато је да се спортисти набоље осећају на терену. Сачекавши да заврши тренинг на свом матичном факултету, одбојкаш управо на овом месту започиње причу о својим достигнућима. –Најважнија животна награда му је то што је отац, а професионална -награда глобалног амбасадора Специјалне Олимпијаде. Година 2011. је како каже, година његовог буђења, тада је схватио шта жели да ради када порасте. – „Била ми је то посебна година, јер сам ушао у кућу славних и упознао децу правеОлимпионике. Децу која без, обзира што живе у затвору без решетака, интелектуално ометени, немају могућност да заврше факултете и да се запосле као остали. Њихов свет лимитиран је предрасудом, некултуром, неприхватањем и одбацивањем. Када добију прилику да се покажу, да ураде оно што заиста могу, они су најсрећнији.“ 

Након двадесетгодина још увек памтимо његов невероватан потез на Олимпијским играма у Сиднеју. У једном његовом поену приказао је веру, жељу и одговорност за оно што је представљао и био спреман да уради да би оправдао очекивања своје екипе и свог народа. -„То је она одговорност која не долази од данас до сутра, то је она одговорност која сазрева у спортисти од његових дечачких дана до максимума. То није један једноставан поен, то је вера за коју вредиживети и за коју вреди умрети.“
Овако одбојкаш објашњава свој фамозни поен у мечу против Русијеи додаје да су и остали имали потребну снагу, способност и знање за победу. „Није то оно што одлучује, већ је то управо онај други фактор.Нисмо били најбоља Извор: Инстаграм
репрезентација на Олимпијским играма те године, али је дефинитивно жеља и свест за кога играмо пресудила да тако буде.“

Сви се баве тренингом, тренинг је вежба. Како би дете постало шампион потребно је премањеговим речима да се у њему пробуди жеља, амбиција и посвећеност. -„Све оно што можеш да пипнеш и урадиш не улази у то. Можеш спортистуда спремиш, да га развијеш и научиш, али да ли ће бити шампион или не,зависи апсолутно од његове емоционалне,односно психолошке способности.“ Као пример узима Новака Ђоковића. -„Његов пут је био пут трња. Од самог почетка морао је да се бори са стварима и противницима са којима ни Надал, ни Федерер, ни многи други нису морали. Он је био гладан доказивања свима да је у стању да постане шампион. Својим родитељима који су поднели огромну жртву и свима осталима који су рекли да он то не може.“

У сусрет овогодишњим Олимпијским играма у Токију, прича о Олимпијским шампионима, тврдећи да то може бити свако, ако живи по том кодексу. И да се онибуде са идејом да сваког дана ураде нешто више него јуче. -„Имамо врхунске спортисте и велике шампионе. Врхунски спортисти су врхунски у ономе што раде на терену. Велики шампиони су велики и ван терена, велики шампиони су прави Олимпијски шампиони зато што њихове тежње, идеје, њихова мисија превазилази оно што је оригинално. Они се везују за више вредности, за моралности и живе по том кодексу.“

 

ЖИВОТНА ЛЕКЦИЈА

Иза свих његових успеха, каже, стоји огромна жеља за доказивањем. -„Прво се доказујете родитељима, па се доказујете и мерите са другима, па се онда мерите сами са собом до крајњих стадијума. Кад сте на врху, да би ту и остали не треба да се тучете са другима, јер други су већ испод вас, него са самим собом, да унапредите себе.“

Најважнија лекција којом су га одбојка и спорт научили је да никад не одустаје и да се никад не предаје. -„Колико год да су мале шансе да можете да победите, увек постоји могућност. Можда не за ту утакмицу и за тај меч, али свакако за ону која је вама најважнија. У том стању и јесте резултирало да прескочим за оном лоптом,да је вратим и да направим поен.“

За њега, када се родимо -већ смо умрли, само је питање како желимо да нас други запамте. -„Буди узор, буди пример, понашај се сходно ономе по чему желиш да те памте. Мој циљ је да припремим децу и младе који долазе да буду бољи него што смо ми, да буду свеснији и одговорнији. Да им пренесемо оно што су нама старији, јер да није било оних пре нас, не би било ни нас. Ми смо само једна карика у непрегледном ланцу.“

Одбојкаш не пориче да је одбојка женски спорт. -„Јесте, али не зато што га играју жене већ зато што, да би играли одбојку морате да поседујете одређену дозу интелектуалних капацитета, а жене су паметније од мушкараца и због тога и јесте женски спорт.“ Истиче и да се поен може реализовати на преко десет хиљада начина, уз помоћ креативности и досетљивости. -„То је надигравање. Мрежа између јасно говори да морате да контролишете своје емоције, да морате да усмерите свој интелект, да морате са вашим саиграчима да сарађујете, без обзира на прилике. Колико год да сте способни, уколико играте као појединац ви губите, јер не можете сами.“

Породица је за њега оно што човека подстиче и одржава. У домену онога чиме се бави и тим мора бити једна породица. -„Ви имате циљ и морате да дате све без обзира да ли сте на терену или не. Једина разлика је што нисте крвно везани.“ За пример узима своју Олимпијску репрезентацију и разочарано објашњава да никада ниједан трофејнису прославили заједно. -„Ми нисмо били пријатељи, али нас је окупљао један исти циљ. Тим се не прави у кафани, тим се прави на терену, кад свако од нас има свест шта жели да оствари, али не индивидуално него колективно.“

Преко три стотине деце пријавило се за његов летњи камп, који ове године организује у Сокобањи. Камп је место сусрета, где деца из 35 земаља света долазе да се социјализују. -„То је врста социјализације и размене без предрасуда као превенција мржње, толеранције и стрпљења.“ Поносно истиче да је управо то за њега највеће богатство. -„Не одбојкашко знање, већ управо оно што се други труде да им пренесу кроз различите видове науке, образовања, културе и свега осталог. Спорт је тај који треба да помогне да се превазиђу баријере.“

 

ВАЊА ВАН ТЕРЕНА

За себе шаљиво каже да је једно велико дете, које воли да ради ствари које ради и живи по идентичним принципима као кад је дете и био, те да је то оно што „Вању чини Вањом“. -„Када питају Ко је Вања? -Вања је сељак из Клека, који је још увек пријављен тамо и јако сам поносан на то! Једна искрена, наивна, верољубна душа коју мало људи разуме, велики број људи презире зато што не могу да буду ја, а највећи број људи поштује јер то што радим не ради нико.“ Истакао је поносним гласом, узевши једну од лопти из корпе. Визија ствари које ради оно је у шта људи улазе са предрасудама, али са првим резултатима презир престаје. -„Након тога почињу да подржавају и постају највећи браниоци онога што радим. Сви визионари на почетку имају пуно непријатеља, јер људи не могу да схвате и препознају идеју коју неко има. Најбољи стимулус су ми деца, јер ја себе доживљавам кроз њих.“

Говорећи о спортистима у политици, сматра да је спорт по свјој дефиницији максимално одрицање у домену остваривања једног циља. -„Струка треба да ради струку, ја сам у спорту и треба да радим спорт. Не може слон да трчи са гепардом. Спортисти су гепарди који су спремани да трче 120 км/х, спортиста који уђе у политику мора да проведе добрих година да се научи који су принципи и како се функцонише у оквиру система.“ Полтичари су, како каже, оријентисани ка сопственим интересима, што у спорту није правило.Са дозом нервозе у гласу, пребацује лопту преко мреже. -„Спортисти су најчешће искоришћени зарад кампање и склоњени. Потребнаје њихова честитост и њихов кредибилитет. Мене третирају као непријатеља свих, али нађите ми некога ко је припремљенији у овом домену којим се ја бавим и немам никакав проблем да му станем на црту.“