“У сновима видим боје”
О експлозији бомбе, која мења њен дотадашњи животи са собом односињен вид и шаке, али и доносинове могучности и успехе, говори чланица “Савеза слепих Србије”
Београд, 3. март
Најпознатнија улица Београда била је неуобичајен опуста, било је рано пре подне. На адреси Кнез Михаилова 42 је “Савез слепих Србије”. До улаза у Савез води 40 степеника, а тек од другог спрата и лифт. Иза великих, белих и помало застрашујуцих врата је стајала Бранка. Руке је склонила иза ледја, изгледало је као да покушава да их сакрије. Али, није било тако, пружила је своју руку која нема шаку.
Седеле смо да на јарко црвеној фотељи, окружене жутим зидовима. На столу поред нас је био стари радио. Бранка је већ одабрала своју омиљену станицу. Музика је била тиха. На сваком зиду су висиле по три слике, са нејасним облицима и шарама. Као што и сама каже „боје су оно што нас испуњава“, и она их се стално сећа и „у бојама сања“.
Дечија игра
Не тако давно, лета 1990. године Бранка је била ученица другог разреда основне школе. Као и сваког распуста, са својом браћом је ишла на село.“Тада је село било пуно деце, сви су долазили код својих бака и дека“. У безазленој дечијој игри, Бранка пронази „нешто“ што јој мења живот из корена. „То је било мало, црвено буренце, на земљи, наслоњено уз зид дрвене колибе, у којој сам се играла.“ Она непознати предмет уноси у колибу, где је чека први проблем.“Ексер којима се реза на вратима затварала се заглавио. Пошто сам једино женско дете, нисам желела да зовем никога у помоћ, већ сам хтела сама да решим проблем, отворим врата и докажем се браћи. Добила сам идеју да буренцетом ударим ексер“. Од тог момента Бранка се више ничега не сећа. Она је у коми 4 дана, где се лекари боре за њен млади живот. Касније сазнаје да је то буренце била бомба из Другог светског рата. Бранкин живот је спашен, али она остаје потпуно слепа и без обе шаке. „Имам доста среће“, прошапутала је.
Школски дани
Бранка своја прва два разреда похађа у Чачку. Након несреће подршку јој пружа учитељица. На спомињање њеног имена, Бранка је пустила сузу, која је склизнула испод великих црних наочара и образа пуних ожиљака. „Од четвртог разреда долазим у Земун, у школу за децу оштећеног вида. Тада се и први пут одвајам од родитеља, живим у интернату са осталом децом који имају сличан вид инвалидитета као ја“. Уследила је тишина, коју је прекинула дубоким уздахом. „Овде сам научила и Брајево писмо, али нисам могла да га користим јер немам шаке. Тако да сам напамет учила своје писмене задатке, јер нисам могла да поново прочитам свој састав, и да проверим да ли сам направила грешку.“ Бранка је своје задатке писала користећи Брајеву писаћу машину, која данас краси њен радни сто само као украс, док је све функције машине преузео Бранкин рачунар. Завршила је и факултет у Чачку.“Била сам један од бољих студената. Волела сам да учим и да слушам и нисам тражила никакву врсту бенефита због свог инвалидитета. Последње године добијам и бесплатну школарину због постигнутих успеха из претходних година студија“.
Међу првима
Након образовања почиње и трка за првим послом. Она је међу првих десет људи у Србији, а прва слепа особа која је стекла медјународно признати сертификат за рад на рачунару, ЕЦДЛ. У сарадњи са Националном службом за запошљавање добија свој први посао, да врши обуке за слепе и слабовиде особе.“Када нешто што знате преносите другима, постајете још сигурнији у себе и своје знање“. Поносно подиже своју браду. Оно чиме се Бранка посебно дичи јесте да је једна од десет жена, и једина жена са инвалидитетом, која је учествовала у оснивању удружења женског предузетништва „Надежда Петровић“ у Чачку. У „Савезу слепих Србије“ је руководилац стручне службе.“Двојица колега и ја смо у Савезу са оштећеним видом, остали немају никакав вид инвалидитета“. Ово удружење је 2017. године добило признање од председника републике за посебна достигнућа и постало носилац „Сретењског ордена“.
Боје љубави
„Када смо опремали супруг и ја наш стан, ја сам имала главну реч, упркос томе што он види“. Боје и облици су јој јако драги. Сећа се боја из дечијих дана.“ Сањам у бојама, јако живописно. И особе памтим у боји, ликове родитеља и браће памтим онако како су изгледали тада“.
Каже да је увек прихватала себе онакву каква је и да је захвална родитељима што је нису превише штитили.“Моји родитељи су максимално подстицали мој потенцијал“.Још једна суза је кришом пала на Бранкина колена. „Увек сам истицала оно што имам. Ништа нисам хтела на силу. Пуштала сам ствари да се спонтано дешавају, тако сам и упознала свог супруга“. На радију засвира песма Нине Бадрић „Моје очи пуни љубави“. Она своју јачу половину никада није видела.“Замишљам га и имам слику у глави како би он могао да изгледа“. Пре две године Бранкин мрак је обасјан најтоплијом светлошћу коју може да осети једна жена. Бранка се отварила и у улози мајке. Родила је здраво и весело дете.
„Прихватам себе овакву каква сам, јер када сама себе ценим, на тај начин подстичем окружење да ме гледа као себи равну“.
