Aуторка: Милица РАДОЈИЧИЋ
Kаспар је захваљујући редитељу Милошу Лолићу коначно стигао и у београдско позориште.На великој сцени „Љуба Тадић“ светла су се нагло угасила.То није био уобичајен мрак. Тај мрак је претио, а пратили су га узнемирујући звукови налик крицима.Звукови су били толико интензивни и гласни, чинило се да ћемо се сваког тренутка негде телепортовати .Одједном, све бљешти. Светла су јака, све постаје тако иритантно бело.
„Ја бих желео да будем онакав какав је некада био неко други“, вапај је којим нас Миодраг Драгичевић буди. Сцена изгледа попут ординације или лабораторије, где се, изолован у некој врсти капсуле налази дечак Kаспар Хаусер.Око њега је неколико људи у белим мантилима који га посматрају и помно проучавају сваки његов покрет, сваку његову реч. У таквом амбијенту почиње прича која се тиче свих нас, прича о Kаспару.
Kаспар је на почетку једна потпуна табула раза.Показан нам је дивљи човек без одговарајућег језика, који живи изоловано као неко ко ништа не зна.Ти чудни научници у белим мантилима покупили су га како би га научили да говори и адаптирали га на друштво.Настаје потпуна конфузија и права језичка лабораторија на сцени. Та речница коју он непрестано понавља, почиње да мења облик, губи свој прави смисао.Наизглед, ништа се не догађа, ништа занимљиво, понављају се исте реченице. Али, заправо сведочимо Kаспаровој егзистенцијалној кризи.
Драгичевић нам је на одличан начин пренео флуидност Kаспарових мисли и тока размишљања, због тога реченице на самом почетку делују помало конфузно. Док нас је он обасипао речима, остала глумачка екипа је без дијалога, само говором тела успела да нам преокупира пажњу.
И чинило се да смо се сви били спремни да се носимо с Kаспаром и његовим теретом.
Али,госпођа из првог реда на балкону нервозно одлази са представе и протестује „Срамота!Ово је мазохизам!„ Управо ово је био показатељ да Kаспар и данас изазива реакције као и давне 1967. када је ово дело уздрмало читаву Европу.
Интересантно је приказана градација Kаспарове личности,његов сам развој. Баш као што родитељи жељно ишчекују да им деца постану одрасли људи, тако је и публика нестрпљиво ишчекивала да Kаспар постане човек. Он пролази кроз три фазе у свом развоју. Овде је костимографија играла веома значајну улогу. Он је у свакој следећој фази имао различит костим.
Последњи костим био је боје коже са шарама које су представљале мишићна влакна. Пред нама је био поптуно огољен човек. Чак и да Kаспар није почео смислено да говори било је јасно да је коначно постао оно што су сви жељно ишчекивали. На први поглед, делује као да су људи у белим мантилима њега научили како да размишља и да су му заправо учинили услугу. Ипак, он је био слободнији управо онда када није поседовао никаква знања.
Kаспар нам на самом крају, када коначно постане човек, отвара душу и признаје да се некад правио да ништа не разуме јер му је тако било лакше.
Аплауз не престаје, пубилка је неуморна. Ипак, изгледа као и да је тај аплауз неодовољно дуго трајао. Збуњена лица напустају салу.
Вим Вендерс је Петеру Хандкеу честитао Нобелову награду поетским поздравом у коме каже: “Kо, иначе, ако не ти, Петер?”. А несумњиво је да свако после ове представе може да се запита:
Kо инаце ако не Миодраг Драгичевић?
Хандкеова идеја је била да ово буде прича о језику. Иако се чинило да ће језик бити средство ослобађања, сведоци смо да је језик пре средство социјалног поробљавања. Представа ипак ставља човека и његову индивидуалност у центар. Kаспар нас наводи да се запитамо – да ли друштво присиљава наше размишљање, или нам даје могућност да мислимо независно?
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија