Како прошлу тако и ову годину, свет, али и Србију, су прожеле природне катастрофе – ерупције вулкана, цунами, земљотреси, торнадо, поплаве. Климатске промене су све израженије, а еколошка јавност се не чује. Љубомир Вујисић, радио и телевизијски новинар, редитељ, сценариста и аутор књиге „Кошутњак – Србија у малом“, покушао је да пројектом „Плави Кошутњак“ уздрма јавност. У овом антипарку је дрвеће жуто и плаво, а трава бетонска. Плави Кошутњак је званично верификован од Управе града Београда и Секретаријата за животну средину, а Љуба Вујисић очекује да његов театар почне да ради од пролећа.
– Играће се, углавном, сатиричне комедије, каламбуди. Заправо, комади који ће до суза насмејавати публику глупостима које човек сам чини, ничим изазван, у животној средини. Смејаће се сам себи.
Да ли се свест људи о значају сопствене околине повећала последњих година, будући да је екологија као наука узнапредовала?
– Свет и свест управо доживљавају несвест. У будућност улазимо, рекли би хумористи, стражњицом. Да се иоле набоље померила свест изустио бих: „Какав севап, божја награда за учињено добро дело“. Али, авај! Ништа на овом свету није довело до прочишћавања морала и нове епохе моралности човечанства. И одговарам резолутно: НЕ! Узмимо само наш пример, кад у редовном заседању Скупштине Србије, министар за екологију и просторно планирање, Оливер Дулић, пуним гласом узвикне: „Па, овде се спрдају са екологијом!“. Уместо помака у сазревању ка „новом погледу“ на Свет, у порасту је све присутнији страх од еколошке сутрашњице. Осећам да би сваки оптимизам био без покрића.
Шта би требало да се уради у Србији да би се, с једне стране повећала еколошка свест међу људима, а са друге да би се дошло до неког напретка?
–Екологија је свуда у свету добила опипљив облик. Она је материјализована, уместо да буде оно што јесте – култура. Она је управо то и све док је не будемо третирали као културу ми нећемо никада наћи путеве за напредак споразумевања и међусобног уважавања између човека и природе. Тада би почела права сарадња са природом око нас. Мало ли је? Јавио би се и тај дуго очекивани, а никад дочекани спонтани додир са природом; а то није ништа друго до односа према себи самоме.
Близу вашег парка налази се Раковичка река, позната као Топчидерка, која је ванкласне загађености. Како је она дошла до тог степена загађености?
– Раковичка река! Та мученица. Све је, али река није. Човек је загадио. Зато и не знамо ко је загађивач. Раковичка река је мала али врло корисна на путу од Авале до уливања у Саву. Данас је, после борске реке Пек, најзагађенија речица у Србији. Можда и неповратно. Све што бих рекао о њој били би то гласови из понора. Кад се избистри онда је најопаснија. Хемија се не види, а ракови су се давно прилагодили на њену загађену воду, па обмањују риболовце, наводно, бољом здравственом исправношћу. Све индустрије од Авале до рукавца код Аде Циганлије одувек испуштају у њене воде све отпадне воде, све црне мисли, црне снове. А воде памте путеве.
Последњих година је једна од ретких видљивих акција које су спроведене у Србији била „Очистимо Дунав“. Колико су такве акције потребне другим водама у Србији?
– И без Дунава ми ћемо у Србији имати великих мука са водама. Сада се реке изливају, уништавају све. Кад стану поплаве наставља се загађивање: реке загађују нас, а ми њих. Највећа мука започеће оног тренутка када нам ЕУ каже да све испусне воде, било из градова или фабрика, морамо пречишћавати, па тек онда испуштати у реке и то у другој класи здравствене исправности. Срамота је за нас да је Дунав, као међународна река, увек чистији од свих наших већих река. Но, ја сам да „мислимо глобално, делујемо локално“. То од нас траже и Уједињене нације. У том редоследу никада нисам погрешио и стога се борим да сачувам, колико – толико Кошутњак и воду на Хајдучкој чесми.
У свету је све мање пијаћих вода, и чак се ради на деселенизацији морске воде. У каквом је тренутно стању Србија?
– У моје време школовања учили смо да је Србија богата водама; што није тачно. Чак ни тај мали Рзав није остао поштеђен од загађивача. А подземне воде су „велика прича“. Све што смо на земљу бацили ушло је у њу. Испуштало се вековима. У прошлом веку, нарочито у његовој другој половини, подземне воде, у првом слоју готово да су све хемијски загађене. Ни подземне воде на планинама нису могле да остану поштеђене. Копаоник, Златибор, Стару планину и многе друге дрско је отела урбанизација, која ће нас скупо коштати. Сада, као, убрзавамо корак у ходу да заштитимо воде. Каква трагикомедија? Преморен сам, да будем искрен, од света коме припадам, који је око мене, глув, слеп, нем, и који је неразуман, кад му се хоће.
Антрфиле
Негативни тренд
Једине реке у Београду које спадају у другу класу загађености су међународне реке Сава и Дунав, а све остале су трећа, четврта или ван класна категорија. Према годишњем извештају Градског завода за јавно здравље закључује се да се стање у београдским водотоковима не побољшава, већ да се догађа управо супротно. Радомира Мијића, дипл. инж. машинства из Секретаријата за заштиту животне средине не чуди висока загађеност Топчидерке. „Да се не лажемо, Топчидерка и реке попут ње представљају колекторе отпадних вода, што је недопустиво, али је тако“.
Последњи радови
Студентски радови10. јануар 2012.Северна Кореја – место коме је и Бог рекао лаку ноћ
Интервју недеље30. децембар 2011.Период самоуправљања- демократија у редакцији
Наука и уметност30. децембар 2011.Када новац није довољан?
Студентски радови22. децембар 2011.Где је нестала црвена „Борба“