Као у „ Аникиним временима“ у некадашњем дому најпознатијег српског писца налази се просторија обасјана „живом светлошћу дана.“ Велики прозор, размакнуте беле завесе које додирују сто са две столице. На столу књига, на књизи његове наочаре. То је прво што се види када се из узаног хола уђе у ову собу. Чудна изолована тишина. Мирис старих књига, инспирације, идеје, маште. Стан изнад времена и места попут „Проклете авлије“.
Поглед кроз прозор, са првог спрата, на новембарску кишу која се слива низ високе четинаре и на кров Народне скупштине. Тишину прекида дубоки мушки глас: „Спомен – музеј Иве Андрића отворен је 1976. године. У овом стану је живео са супругом Милицом Бабић, костимографкињом Народног позоришта. Сачувани су некадашњи распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе.“ Као младић, 17 година је живео као подстанар у Призренској улици. Оженио се 17 година млађом женом и са њом провео 17 година у овом стану. Да ли је случајност што се у овде у просторији налази баш 17 витрина?
Свака од њих прича своју причу. Индекс са пожутелим листовима и црно – белом сликом.
Немојте да вас заварају петице које је добијао. Петица је тада била лоша оцена, а он лош ђак. Лакирани паркет шкрипи под ногама. Андрићев рукопис на старом папиру где је уписивао своје податке за Народну Енциклопедију, а поред плакат за представу „Аникина узбуна“ која је одиграна први пут 1934. године. Слике са пријатељима – Бранко Машић и Нико Бартуловић са којима се убрајао у ред „ југословенски усмерених писаца.“ На средини собе налази се одело које је носио 1961. године на додели Нобелове награде у Штокхолму. Капа са перјем, мач и обавезне беле рукавице стоје су на ковчегу у којем је држао своје личне ствари када је путовао. Са бочне стране ковчега залепљене су избледеле сличице које личе на успомене из градова где је боравио.
На ситним словима испод црно – беле слике у витрини писало је: „ Председник Јосип Броз Тито одликује Иву Андрића Орденом републике са златним венцем, 1962.“ Слика са Александром Вучо и Бранком Ћопићем на Хвару из 1970. године и онај његов озбиљан поглед са клупе у Ташмајданском парку. Поред слика биле су окачене „ Вукова награда“ коју је добио 1972. године и честитка из галерије САНУ, чији је био члан, исте године за 80. рођендан. Иво Андрић је најпревођенији југословнски писац. Његова дела су издавана у целој Европи и земљама Африке и Азије, па се тако могу видети и неке његове књиге на разним језицима.
Полице на којима су од врха до плафона биле наслагане књиге у његовој радној соби, красиле су беж зидове. У библиотеци овог Нобеловца налази се 4.502 наслова.
Прелакирани црни радни сто смештен је на средини просторије. На њему се налазе лампа, нож за отварање писама и перо којим је највише волео да пише. Изнад ниске фотеље која је била окренута ка телевизору, стајао је транзистор. Ова просторија је нетакнута тридесет и девет година, онолико колико је прошло од његове смрти. Рупице на ролетнама дозвољавале су поподневном сунцу да провири и обасја уредно намештене ресице на плавичастом тепиху. Боја висећег лустера слагала се са бојом шаховске табле на којој се пресијавала прашина. Стан у немирном крају у „лудо“ доба, а опет као да време стоји док ова четири зида бране од зимског ветра. Осећа се мир и спокојство. Да се појави „Јелена, жена које нема“ и понуди црном кафом и ратлуком као да не би било ништа чудно. Дневни боравак супружника Андрић одише префињеношћу. Једино што враћа у садашњост јесу камере на високом плафону и градња новог хотела који заклања поглед ка булевару.
У њихов стан су долазили угледни људи из света уметности попут Петра Лубарде и Игњата Јоба, чији се радови могу видети на зидовима. Марио Микулић је насликао Андрићев портрет и поклонио му га „са изузетним поштовањем“ у Вишеграду 1971. Андрић није волео портрете, али је после његове смрти окачен један у дневном боравку. То је портрет његове супруге Милице који „гледа“ у велики округли жути часовник на зиду чије су казаљке одавно стале.
Излазећи из зграде број осам на венцу који носи Андрићево име, поглед ће Вам се сигурно задржати на златним словима испод његове статуе: „Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.“
Последњи радови
Вести из несвести19. март 2015.Љубитељи Београда на делу
Наука и уметност19. март 2015.Све што нисте знали о свемиру
Вести из несвести11. фебруар 2015.Од хендикепа до хепиенда
Интервју недеље11. јануар 2015.Деца су украс света