Дијабетес – болест са којом се живи

Ауторка: Марија Кузмановић

Живот је непредвидива ствар. Иако не знамо шта нас чека сутра, једино је важно да никада не
клонемо духом. О сусрету са најразличитијим животним (не)приликама за Журналист је говорио новинар и спортски коментатор Александар Опачић. Главни и одговорни уредник РТВ Стара Пазова
поделио је са нама мишљења о најактуелнијим темама, свом ставу према данашњем свету новинарства, суживоту са дијабетесом и својим плановима за будућност. Наш саговорник је
званични спикер Одбојкашког Савеза Србије, бави се спортом и дигиталним маркетингом, а за
себе каже да је неко ко никада неће допустити да му ишта материјално буде важније од
фактора људскости и љубави међу људима.

Kада би себе требало да представите једном речју, која би то реч била??
Новинар, дефинитивно…То ми је професија и заиста се поносим тиме… То је фактички оно што сам
ја… Наравно и све остало што радим ме инспирише и испуњава… Све што волим покушао сам да
претворим у свој посао – маркетинг, спорт, активности у Дијабетолошком савезу Србије. Све то
чини јако битне делове моје свакодневице.

Новинарством сте почели да се бавите јос 2006. године, као врло млади. Kако су Вас старије
колеге доживљавале тада?
Човече, кад се сетим тога…. Заправо, у то време ја сам студирао економију, менаџмент.
И мој први сусрет са медијима био је када су ме замолили да водим спотски преглед овде код
нас, недељом и то у трајању од 5 сати. То Је било ишчитавање тих резултата које је неко
припремио за мене, а мене су се сетили јер су ме константно виђали на терену, па су знали да
се и разумем у то. А сећам се, касније ми је директор понудио да сам правим своје спортске
прилоге, и ја сам се тад баш трудио да томе приступим професионално. Мој први прилог био је са
такмичења из бацања кугле, и тај прилог постоји и дан данас. Мени је та ситуација потпуно
смешна сад али у том моменту сам се поставио као да је то светско првенство у бацању
кугле. А што се тиче старијих колега… Ту су искуства потпуно подељена. Било је оних који су се
према мени поставили скроз родитељски и сваки њихов савет је стварно био злата вредан а неке
памтим и примењујем чак и сад, после толико година. Али наравно, свугде имас и једних и
других.

Увек истичете сопствено интересовање за спорт. На који начин Вас је то усмеравало и
обликовало као некога ко се бави журналистиком?

Е то је оно о чему сам причао. Обожавам маркетинг, а обожавам и одбојку – и ето ме на
месту маркетинг директора ОK Јединства и ето ме на месту официјалног спикера Одбојкашког
савеза Србије. Спорт је пођеднако битан, барем мени, и за дух и за тело. Поготово данас,
кад сви седимо, гледамо екране, не крећемо се… И трудим се да и поред свих обавеза
нађем времена и за физичку активност. Заправо, ноленс-воленс ја спортом морам да се
бавим због мог стања, јер дијабетес то просто захтева. На крају крајева, спорт ми је и отворио
врата ка свему осталом у мојој каријери.

Kолико је деликатно радити у локалној медијској кући?

Мислим да је једна од првих ствари коју неко примети код мене то да сам велики локалпатриота.
Навикао сам на ове људе овде и просто увек желим да знам шта је то што они желе да знају.
Према томе и усмеравам своју уређивачку политику. Ми имамо прилично ограничене ресурсе, и
просторно и финансијски и кадровски. Теже је, али је утолико и изазовније и боље. О стварима које се дешавају на нивоу целе Србије људи могу да се информишу путем медија с националном
фреквенцијом. Општина Стара Пазова има 9 места и немогуће је да ту не постоји прегршт
занимљивих прича и самих чињеница које људи желе да чују. Овде срећем и младе и старе, и
пољопривреднике и људе који се баве бизнисом и за сваког од њих желим да направимо нешто
што ће им бити корисно, забавно и информативно.

Ви сте председник Дијабетолошког савеза Србије. Kако изгледа Ваш живот са дијабетесом?
То је мој живот. Председник сам Дијабетолошког савеза Србије , једине међународно
признате организације пацијената у Србији, признате од стране Дијабетес светске федерације. Сви
чланови тог Савеза, укључујући и мене, смо волонтери. То изискује и време, и енергију, па
често и подразумева коришћење нашег сопственог новца како би се поједини пројекти
реализовали. Али ми смо ту пронашли смисао. Активизам у дијабетесу поред новинарства је оно
што ме увек испуњава. Чак и када ме на једном од та два поља сустигне умор, када доживим пад енергије, увек се некако магично намести да једно друго надопуњују. Kроз ову организацију ја сам у потпуности спознао себе. Помагање људима који живе са овом болешћу је за мене непроцењиво, и показатељ да оно материјално заиста није важно. Уствари, није то ни болест. То прво буде једно стање, на које би требало што раније обратити пажњу, јер дијабетес постаје болест оног момента кад развије своје последице. И није опасан јер се развија брзо, већ јер је болест која не боли. Треба времена да се то прихвати.

На који начин Ви пласирате информације о дијабетесу у медије?
Kад би нас питала, ми бисмо ти рекли да би у медијима требало сваки дан о томе да се пише и
прича. Постао сам чак и сам себи досадан јер често пласирам у медије став о томе да не
морамо те теме да се сетимо само 14. новембра – када се обележава Светски дан борбе
против дијабетеса или недељу дана пре тога. Апелујем увек и на колеге и на сараднике да
покушамо да причамо о томе што је чешће могуће током године, и сматрам да успевамо у
томе. И даље се о томе не прича у оној мери у којој би било пожељно, али да се прича више но што је то био случај раније – апсолутно. Искрен да ти будем, нама је чак и пандемија корона вируса
омогућила да још више скренемо пажњу публике на дијабетично стање и на то с колико пажње
би томе било идеално да се приступи. И наравно, трудимо се да не преплашимо народ указујући
на последице које човек може да сноси уколико не обрати довољно пажњу на себе и своје
здравље. Нама је у интересу да покажемо мноштво добрих примера. Да аудиторијум увиди
колико постоји успешних, дивних и пре свега срећних људи који живе на овај начин, не стидећи се
да дају себи инсулин у јавности, да отворено говоре о стању у ком се налазе, и да без страха
улазе у сваки нови дан. То је неисцрпна тема и то ће тако остати. Примери добре праксе су
свуда око нас, а мисија нас као медија и мене као члана Савеза је да на те примере и
укажем.

Kако сачувати креативност поред бројних обавеза са којима се свакодневно хватате у
коштац?
Трудим се да у дану увек одвојим време за себе, и неке своје ритуале. Пасионирани сам
љубитељ сатова, кафе и парфема. Томе се увек радо посвећујем , и потпуно се искључим из
свега осталог. Мени душу хране људи. Породица, пријатељи, сви око мене. Мени је приоритет да
будем срећан и да уживам и зато волим да ограничим себе и често покушам се зауставим
онада када претерам са ангажовањима. Не вреди хрлити за материјалним стварима, такве
краткорочне сатисфакције су најрелативније појаве у животу. Све у животу дође, и зато треба
живети сваки дан као да је сваки специјална прилика.

Черчил је једном изјавио да је новинарство дивна професија уколико се остави на време. Да ли
сматрате да ће у неком тренутку новинарство постати нешто чиме више не бисте желели примарно да се бавите?

Не. Сигуран сам у то. Једном кад ставиш наочаре овог нашег позива, то постаје једноставно твој начин живота. Почињеш да слушаш свет око себе, приче, емоције, страст. У свему томе да проналазиш смисао. И онда се појави неко ко о овом занимању говори кроз призму перспективности. Одавно не слушам то јер сам се уверио, а и просто осетим нешто ти можда пуни џепове, а новинарство ти засигурно храни душу.