Далек – кратак пут рециклирања у Србији

Aуторка: Анета Војиновић

Током 2021. године у Србији је производено 11,7 милиона тона укупног отпада са 75 посто удела индустријског отпада, који се не рециклира, већ завршава на депонијама. Од тога 2,87 милиона
тона спада у комунални отпада, од чега је око 10 посто подрвгнуто поновном искоришђењу амбалаже, a самом рециклирању мање од 10 посто од укупно отпада који су произвели грађани, наводи се у званичном извештају који је доставио Национални регистар извора загађивања (НРИЗ). То би значило да више од 80 посто комуналног смећа такође заврши на депонији, од којих су неке озлоглашене ‘дивље’ депоније. Мећутим, да ли ова поражавајућа бројка показује колико заиста
грађани Србије рециклирају или колико је држава у могућности да тренутно укључи циркуларну
економију у управљању кућним отпадом? Како не постоји званични податак колико заиста граћани
Србије рециклирају, већ само крајње бројке рециклаже, можда је мит да грађани узалудно рециклирају, када се све на крају убацује у једну канту, ипак тачан.

Уредница веб портала ‘Клима101’, Јелена Козбић, почетком ове године одлучила је да провери овај мит урадивши један занимљив експеримент. Наиме, она је пластичну флашицу уредно одложила у малу уличну канту за рециклажу које су распрострањене у прометнијим деловима Београда, али је пре тога у амбалажу убацила ГПС тракер, како би могла да прати кретање флашице. Очекивано је
било да стигне до једине сортирнице секундарних сировина у Београду и да ту прође процес
секундарне сепарације. Али, уместо у Вишњичкој улици, где се налази поменута сортирница, флашица је завршила на Винчанској депонији. Неизвесно је да ли ова прича иде под руку градским спекулацијама да су радници Градске чистоће више пута виђени како рециклажни отпад управо из тих канти мешају са обичним отпадом, или је заиста дошло до контаминације рециклаже услед честе праксе грађана да мешају рециклажни, најчешће са органиским отпадом, као што тврде
из Погона Градске чистоће.

КАКО СЕ У СРБИЈИ РЕЦИКЛИРА?
Управљање амбалажним отпадом је регулисано Законом о амбалажи и амбалажном отпаду и дозволу за управљање имају комунална предузећа и оператери којих у Србији тренутно има седам. Комунална предузећа имају улогу да преузму комунални амбалажни отпад са терена, а даље га предају једном од оператера, који је дужан да обезбеди поновно искоришћење, рециклажу или одлагање у складу са законским регулативама. Процес рециклаже укључује сортирање, прање и гранулирање материјала у сортирницама, објашњава Милица Кумановић, маркетинг менаџерка у компанији „Секопак“. „Гранулат који је добијен као крајњи производ наставља свој живот генерисањем нових производа, што конструктивно доприноси функционисању циркуларне економије“, каже Кумановићева.

У Србији је у 2022. години на тржиште стављено укупна количина амбалаже од скоро 390 хиљада тона, од чега је око 250 хиљада тона збринуто од стране оператера. Количина поновно искоришћеног и рециклираног материјала је готово изједначена и највећи промет је обавила компанија „Секопак“. Највише је рециклиран папир/картон чак 96 посто, метал 73 процената, потом стакло 46 посто и најзад дрво са 43 посто док се пластика најмање рециклира са 37 посто. Збрајањем ових бројки Агенција за заштиту животне средине у свом извештају закључује да је са 64 посто искоришћеног и 61 посто рециклираног отпада испуњен општи национални циљ за поновно
искоришћење и рециклирање.

Међутим, Немања Коматовић из иницијативе ‘Свака лименка се рачуна’ сматра да би ове бројке биле знатно веће када би се поставила озбиљнија инфраструктура. „Грађани имају право да знају колико се заправо амбалаже која се убацује у рециклажне пунктове рециклира и да ли стварно одлазе у рециклажним центрима, како би знали повратно да сав њихов труд ипак није
узалудан“, закључује Немања Коматовић.

ГДЕ СЕ СВЕ У СРБИЈИ РЕЦИКЛИРА?
Просечна потрошња отпада по становнику за 2021. годину је износила 1.14 килограма. Према подацима са портала ‘Срда’ рециклажна инфраструктура је распрострањена на 19 градова, међу којима чак 12 градова има мање од 20 рециклажних пунктова. Главни град предњачи са више од 1000 рециклажних места распоређених по читавом граду. Из рециклажне мапе Београда
изостављене су Калуђерица и даља јужна насеља Београда, а највећи број рециклажних пунктова има Нови Београд. Међутим, други већи градови и даље се суочавају са изазовима недостатка
рециклажне инфраструктуре. Према истраживању спроведеном прошле године, градови попут Ниша, Крагујевца, Новог Сада и Суботице још увек заостају у успостављању довољног броја рециклажних пунктова. Поготово је драстичан податак да Нови Сад са својих 300.000 становника располаже са свега 50 рециклажних пунктова, суочавајући се са озбиљним изазовом управљања отпадом.
„Свесност о заштити животне средине се повећава, али неопходно је наставити улагање у едукацију грађана о исправном сортирању отпада и значају рецикли- рања. Локалне самоуправе играју кључну улогу у обезбеђивању адекватне инфраструктуре и подршке овим иницијативама“, истиче др Душанка Цвијановић, професорка Природно- математичког факултета у Новом Саду, Департман за биологију и екологију. Разнолике врсте рециклажне инфраструктуре доступне су грађанима широм земље. У већим градовим постављена су рециклажна острва која омогућавају разврставање
папира, пластике, стакла и метала. Контејнери за раздвајање отпада постављени су на стратешким
локацијама, попут тржних центара, школа и стамбених насеља. Поред тога, грађанима су на располагању и рециклажни аутомати, тзв. ‘рецикломати’, иновативно решење које омогућава брзо и једноставно одлагање лименки и пластичних флаша.

СВЕСТ ГРАЂАНА О РЕЦИКЛИРАЊУ
Резултати истраживања агенције ’LUCID’ рађен у сарадњи са еколошком инцијативом ‘Свака лименка се рачуна’, закључује да постоји висок степен свесност грађана Србије о значају рециклаже, али и потреба грађана за бољом мрежом рециклажних пунктева. Подаци указују да 71 посто испитаника из Србије сматра да недостају адекватни контејнери за рециклажу у њиховој околини, а посебно су истакли недостатак таквих контејнера при градским шеталиштима и јавном
простору. „Циљ нам је да на улицама и јавним просторима поставимо што више канти за прикупљање рециклажног отпада, како бисмо граћанима пружили више прилике да што више рециклирају“, наводи Коматовић. У истом истраживаљу, 74 посто грађана Србије се усагласило око тога да је брига о животној средини битна и да жели да учини више по том питању. Међутим, само 27 одсто испитаника из Србије је предност дало темама животне средине у односу на питања
економије, што се значајно разликује у односу на одговоре у земљама попут Шпаније (60%), Велике Британије (57%) и Румуније (56%). Да ли у одсудству стабилне економије грађани не придају већи значај екологији, и сматрају да је ова тема ипак резервисана за развијене земље Западне Европе?

‘ДИВЉЕ’ ДЕПОНИЈЕ – ГОРУЋИ ПРОБЛЕМ
С друге стане, прави проблем државних служби не представља спор процес управљања рециклажним отпадом, већ ‘дивља’ сметлишта о којима не постоје тачни статистички подаци о врсти и количини отпада. Податке о ‘дивљим’ депонијама доставило је 142 јединице локалне самоуправе које су известиле о постојању укупно 2.656 дивљих депонија у Републици Србији. „Код ‘дивљих’ депонија не постоји контролисано одвођење депонијског гаса који настаје разградњом отпада у депонији, што може довести до пожара или експлозије. Пример за овакву ситуацију можемо наћи у догађају који се одиграо 2021. године на Винчанској депонији, која је била под управом ЈПК ‘Градска чистоћа’. Испуштање огромних количина опасних и канцерогених материја у околни простор резултовало је загађењем земљишта и ваздуха на ширем подручју, што представља озбиљан еколошки и здравствени изазов и пример лошег система мониторинг емисија, процедних вода, депонијског гаса.“, објашњава др Душанка Цвијановић. Кроз апликацију коју је покренула НРИЗ ‘Уклони депонију’ грађани су до сада пријавили 403 ‘дивље’ депоније, па је уз податке које су доставиле локалне самоуправе укупан број пријављених дивљих депонија нарастао на 3.000. Такође, Влада је планирала да до 2020. године изгради 29 санитарних депонија са новим
технолошким системима за управљање отпадом, али је до сада изграђено само 12.

ШТА ПРЕПОРУЧУЈУ СТРУЧЊАЦИ?
Док ЕУ рециклира од 50 до 60 одсто свог отпада, у Србији овај проценат износи мање од 10. Из Центра за еколошку политику наводе да неразвијена пројектна документација отежава приступ европским фондовима, који би знатно урбзали овај напредак. Стручњаци за заштиту животне
средине су прилично једногласни код препоруке: најбоље решење је да одмах на почетку редукујемо производњу отпада, а након овога следи ‘хијерархија’ управљања отпадом: рециклирање, безбедно уклаљање и на самом крају депоновање. Србија се у области заштите животне средине суочава са изазовом да до 2030. године испуни циљеве Европске уније који обавезују да се рециклира 85 посто картона и папира, 75 посто стакла, 60 посто алуминијума и 55 посто пластичног отпада. С обзиром на то да највећи део комуналног отпада чини чак 46% органски отпад, који се изузетно лако компостирањем претвара у био-отпада, већи проблем представља индустријски отпад који не подлеже даљој рециклаж и озбиљно угрожава животну средину. Многе невладине агенције и иницијативе подржане европским фондовима на разне начине покушавају да комунални отпада што више уведу у сферу рециклирање разним акцијама и плановима.