Студентски радови

Писање ми омогућава да радим све што хоћу!

27. децембар 2015.
Лидија Степановић

Интервју са Бојаном Бабићем

Један од писаца млађе генерације у Србији говори о својим књижевним подухватима и њиховим почецима у средњошколским данима.

 

 

Бојан Бабић је рођен у Београду 1977. године, основну школу и гимназију завршио је у Младеновцу, да би потом дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу. До сада је објавио седам књига и већи број текстова у часописима и на порталима који се баве књижевношћу и друштвеним питањима. Најзначајнију пажњу домаће публике привукао је романом „Девојчице, будите добре“, за који је добио књижевну стипендију Фонда „Борислав Пекић“ 2011. године, као и уласком у ужи круг кандидата за прошлогодишњу НИН-ову награду за роман године са књигом „Илегални Парнас”.  Његов најновији роман „Чаплинова стопала“ налази се у продаји од октобра.

 

• Какве реакције су изазвали Ваши први ауторски кораци?

Нисам имао великих разочарења у тим првим списатељским корацима. Одмах су људи позитивно реаговали, а убрзо сам и објавио прву књигу, још као матурант, и то у некада престижној едицији Пегаз Књижевне омладине Србије. Разочарења и падови у списатељској форми и у перцепцији дела дошли су касније.

 

• Како бисте представили свој роман „Девојчице, будите добре“?

Роман „Девојчице, будите добре“ састоји се од више прича које су обједињене једном, оквирном причом. У свакој од њих се појављује по једна девојчица којој неки ауторитет (родитељи, друге одрасле особе, унутрашњи, измишљени глас) у једном тренутку говори „Буди добра!“, тако је наговарајући да уради нешто јако лоше, нешто погубно по њу саму. Иако се грозим књига које имају неку тезу, неку поуку, може се рећи да сам овом књигом хтео да кажем: Девојчице, немојте да послушате све што вам се говори. Девојчице, будите лоше.

 

Bojan Babić 3• Писали сте о трауматичним људским судбинама у којима се помињу тешки облици психичког и физичког злостављања. Шта Вас је инспирисало да се посветите таквим тематским структурама?

Постоји један чувени психолошки експеримент. Ставили су пацове у један кавез, а у суседни кавез су ставили храну. Врата између два кавеза била су отворена. Сваки пут кад би пацови кренули кроз та врата, осетили би јак електрошок, па би одустајали. Након неког времена, струја би била искључена и пут ка храни би им био отворен. Ипак, они више не би ни покушавали да оду по храну. Остајали би у свом кавезу, гладни, гледајући је, све док не премину. Тај феномен се у психологији назива научена беспомоћност. Слично је и са људима. У Девојчицама сам покушао да опишем те тренутке одустајања, те тренутке када схватамо да је свет пун насиља и да са својим животима не можемо ништа да урадимо. А ти тренуци се дешавају јако рано, још док смо деца.

 

• Поједини критичари Ваше романе доживљавају као покушај политичке ангажованости. Какву реакцију сте желели да изазовете код читалаца и да ли сте задовољни постигнутим резултатима?

Моја књижевност свакако није ангажована на дневнополитичке теме. Када прочиташ моју књигу, нећеш пожелети да гласаш за ову, или ону странку. Она гаји у себи критичку свест према одређеним појавама које се у друштву прећуткују. Дакле ангажована не политички, већ критички, друштвено, али и емотивно, естетички, етички…

 

• Како доживљавате положај савремене српске књижевности међу данашњом омладином?

Не знам много о томе. Вероватно је положај књижевности исти као и положај уметности уопште. Све оно што се може назвати уметничком књижевношћу је маргинализовано, прећутано. Све оно што није у розе корицама, што не говори о криминалу на најбаналнији могући начин, што није у најједноставнијем смислу речи наративно, свака проза која не прича просту, савремену причу која нас води од тачке А до тачке Б, занима врло мали број људи. Како младих тако и старијих.

 

Bojan Babić 2

• Који је био Ваш мотив за уписивање Филолошког факултета?

Да будем бољи писац. Стварно сам веровао да је важно да стекнем јединствену слику о историји светске књижевности и сматрао сам да ће ми бити лакше ако то будем радио кроз неки институционални оквир. То јест, то је био једини начин да радим оно шта волим, дакле да читам, а да моја околина не мисли да губим време. Искрено, никад нисам желео да будем професор. Још као апсолвент сам провео пар месеци радећи у средњој школи, али сам схватио да то није за мене. Нисам ја никакав ауторитет. Једва да могу да контролишем своје понашање, а камоли понашање тридесеторо несавладивих младунаца.

 

• Које од Ваших написаних дела има најзначајнију интимну вредност за Вас и због чега?

Вероватно збирка песама у прози „Буке у прози“. Иако је објављена као друга моја књига, већину тих песама сам написао као врло млад, са 17, 18 година, када сам још откривао поезију и књижевност као уметност. Сећам се тих дана, када сам тек упознавао Рембоа, Лотреамона, Бодлера… Осећао сам се као да сам открио једно ново, несагледиво поље неограничене слободе, поље у ком могу да радим све што хоћу, могуће и немогуће. Сва каснија дела су својеврсни покушаји реминисценције тог осећаја, тог узбуђења.

 

Преузето из часописа Гиманзијалац.