Биоскоп овде више не станује

Ауторка: Кристина Живанић

Неко је једном рекао – Вождовац је Србија у малом. У тој Србији, испретлепаној урбано-руралној средини, увек су неки радови у току, а још увек нема директног превоза до центра, нема јасних путоказа до куће војводе Степе, а већ нешто мање од тридесет година нема ни биоскопа.

Од епицентра културног живота своје општине, услед немара и под зубом времена, Биоскоп Вождовац који је са правом носио епитет култни, данас је остао само страшило вождовачког кварта.

На само две трамвајске станице удаљености од хаотичног вртлога аутокоманде, на углу улица Војводе Степе и Kраља Владимира, налази се зграда некадашњег биоскопа.

Оронула, исписана графитима са свих страна, облепљена полуисцепаним плакатима и са тамним мрљама од кише, више личи на било шта друго, него и на део онога што је некада била – установа културе, стециште филмофила, незаобилазна забава родитељима са малом децом, место за окупљање друштва и наравно, заљубљених парова.

Данас њене поотпадале плочице подсећају на недовршену, или боље речено уништену слагалицу, а када се спусти мрак све изгледа још страшније и мистичније. Чини се као да је биоскоп одавно своју душу упокојио, а да је његово тело само још једно од оних места на којима се ноћу скупљају разни сумњиви типови, са којима свакако не бисте волели да имате посла…

Велики уздужни натпис Биоскоп Вождовац једино је што га издваја од било које друге неугледне и трошне зграде и што подсећа на неко лепше, али и неповратно прошло време.

Још од првих пројекција шездесетих година прошлог века, у вождовачком биоскопу тражила се карта више. Програм се пуштао три пута дневно – у 4, 6 и 8 сати, а Бора, господин који је радио на билетарници, готово да је знао све посетиоце – толико су били редовни!

На огромном простору који је биоскоп обухватао, налазио се хол са билетарницом и аркадним видео играма на жетоне, а потом и сала са 740 места и тада револуционарним синемаскопом – такозваном техником великог платна.

Две трећине сале чинила је галерија, а распоред публике био је увек као унапред записан – први редови резервисани за оне који су помно пратили сваки кадар и детаље, средишњи обично за оне који су долазили у групама и више ради дружења, и последњи, по неписаном правилу, за оне заљубљене, који заправо нису много марили шта се одиграва на великом платну… Ипак, када би филмска представа почела, сви би поштовали подразумевану тишину, а са првим секундама ођавне шпице и паљењем светала, отпочињала је у глас дискусија, гледаоци би као један милели ка излазу и за собом остављали итисон застрт крицкалицама и семенкама…

Одлазак у биоскоп био је свакодневица Вождовчана све до туробних деветесетих година, када власник Београд филм одлучује да мало пред истек прошлог века стави катанац и на врата биоскопа.

Сви наредни покушаји да се простор искористи на овај или онај начин, били су кратког даха.

Један од озбиљнијих трзаја да биоскоп не падне потпуно у заборав и постане само још једна таква зграда у низу, јесте филм Kад порастем бићу кенгур. На први поглед само класична комедија, а заправо прича о одрастању и грозној слици друштвене стварности, чији је репрезентативни пример и оличење управо вождовачки биоскоп око кога се и одвија приличан део радње филма…

У међувремену се биоскоп након приватизације Београд филма, као да све није било довољно, нашао и у средишту несретне приче о спорењу око власништва, што је само додатно умањило наде за било каквом обновом.

Од доласка вишестраначја и демократије, готово незаобилазно, све политичке странке и партије пред локалне изборе изнова и изнова обећавају да ће биоскоп поново почети да ради. Слоган Биоскоп поново ради постао је весник локалних избора општине Вождовац. На власти су се смењивали и ови и они, а биоскоп је и даље празан, од обећања остајали су само излепљени плакати и рекламни материјали.

То је био случај и након иницијативе самих Вождовчана да биоскоп треба и сада да има културну намену и да испред његове зграде треба подићи трг, јер су сам објекат и земљиште на коме се он налази од јавног значаја и не смеју бити отуђени од грађана. Све је остало на празним обећањима.

Ако је држава заиста онаква каква је и Србија у малом, Вождовчанима не преостаје ништа друго, већ да са тескобом и сетом гледају како биоспокоп у коме су гледали своје прве филмове неумољиво пропада.