Reportaža: Kosovo i Metohija

Istok – povratak u tuđe

“Usred arnautskog mora ljudi iz Istoka su kao lavovi, a u njima srbska svest kao dijamant”, piše konzul Spalajković

Uputiti se put Kosova više nije nikakav podvig. Autobusi redovno polaze sa glavne autobuske stanice i dok pre par godina o polasku bez policijske pratnje nije bilo ni govora, sada je to uobičajno. Čim uđete u autobus, ako imate iole kosovske krvi, lako ćete pronaći rođaka po babinoj liniji, ali i ako nemate nekakva veza će se sigurno pronaći. – A čiji si ti? (sa karakterističnim južnjačkim naglaskom) – pitanje koje nas je često susretalo još pre nego što su točkovi autobusa počeli da se kotrljaju. To nam je omogućilo da lako sklopimo poznantsva i pronađemo nekoga ko putuje u istom smeru kao i mi, jer iako je linija Beograd – Goraždevac davno uspostavljena, do okolnih mesta nešto je teže doći. To omogućava da se putnik patriotske krvi oseti sigurnije.

Da bismo stigli do mesta Istok rekli su nam da siđemo kod “Sarine kuće”. To je obična kuća u kojoj je nekada živela nekakva Sara, ali među narodom se ovo mesto održalo kao mesto sastanka i ime autobuskog stajališta. Na ovom mestu Istočani, ili ređe, putnici namernici sačekaju Malajca da dođe i preveze ih do Istoka, jer je tako najsigurnije. Tako smo i mi, na blago prohladnom vetru, sačekali, Novicu Antića, Malajca koji vozi organizovani crkveni kombi, koji osim što se koristi u manastirkse svrhe, vozi i malobrojan srpski narod ovog mesta. Novica vozi mirno, bez straha za svoju bezbednost. On kroz šalu, primećuje da bi se vratio par godina unazad kad su nas Albancali gađali kamenicama i psovali jer tada nije bilo sve izgubljeno. ‘’Donedavno su nas primećivali. Ponekad nam se i provocirajući javljali. Sad prolaze, ne primećuju nas. Završili posao. ‘’

U Istoku se nalaze dve srpske, manastir Gorioč I crkva Petra I Pavla, I dve albanske svetinje – džamija u centru, a druga na kraju varoši. Druga je postojala tu odavno I pre rata, dok je srpski I albanski živalj živeo u slozi. Ova u centru, sagrađena nakon rata šepuri se nedaleko od srpske crkve. Hodžina pesma, pet puta dnevno, glasnija je od crkvenih zvona. Na Beloj steni, iznad Istoka, leži manastir Gorioč, gord I svojevoljno izolovan od svih promena koje je ovo mesto pretrpelo.Po predanju ovaj manastir podigao je Stefan Dečanski u znak zahvalnosti, jer mu je ‘’ogorele oči’’ na tom mestu iscelio sveti Nikola.

Manastir Gorioč

Sada je Gorioč mesto gde se okuplja malobrojni srpski živalj koji broji osam porodica stalno naseljenih. Mada, veliki je broj njih koji dolaze povremeno, vikendima i za praznike.Tada organizuju redovne sedeljke, ili jedni kod drugih ili u manastiru gde piju vruću rakiju i pevaju stare kosovske pesme. Stihovi koji su nam zapali za uho su:“Tu sam rođen, tu ostajem, božura mi mog…’’
Ostatak godine srpske kuće su puste. Pre pet godina Rusi su obnovili pedesetak srpskih kuća. Malajac objašnjava da su tada mnogi ljudi pokušali da se vrate za stalno, ali s obzirom da je najbliža bolnica u Kosovskoj Mitrovici, a škola u Osojanu, odustali su.

Ruševina nema mnogo, ponegde se nađe po koja. Njih su zamenile velelepne albanske vile koje su okružile, u poređenju sa njima, sirotinjski obnovljene srpske kuće.Dok u prvima bruju život, u drugima su pogašena svetla I paučina se nahvatala po prozorima.

Istočki izvor

Radosav Vulić starac,osamdeset i dve godine,priča kako je došao u svoje rodno mesto da u njemu provede svoje poslednje dane i da kad za to dođe vreme, legne pored svojih predaka,čiji nadgrobni spomenici leže polomljeni. Radosav, učitelj u penziji, priča kako je ovo nekada bilo mirna mala varošica, koju je odlikovala Istočka reka uvek bogata čistom, hladnom vodom za koju je još Jovan Cvijić govorio:”bogata kao Raška na utoku u Ibar”. Istok ili na albanskom Istog, kako već piše na saobraćajnim znakovima, i dalje, kao i nekad leži u podnožju planine Mokre gore koja pokrivena nepreglednim šumama penje se i stapa sa nebesima.Ali kada se spusti u centar varoši, sve je drugačije. ”Besni” automobili brzinom od 200 km/h jure u nepoznatom pravcu i brundanjima svojih motora utišavaju žuborenje Istočke reke. Ribnjak, na kome je bio sagrađen skromni motel, pre rata bio je u vlasništvu opštine, a sada ga je privatizovao Albanac i preuredio u turističku atrakciju sa pet zvezdica. Osim iz Albanije u njega dolaze posetioci sa raznih strana i zbog toga u restoranu motela radi osam konobara koji znaju najrazličitije jezike. Naravno, jedan od njih je i srpski. Pre par godina, Srbi su pričali tiše da ih Albanci ne čuju i u najboljem slučaju tada samo pogledaju popreko. Sada je drugačije, rekao nam je Radosav. Čim u restoranu konobar prepozna srpski prilazi i uljudno na istom uslužuje. Albanske devojke umesto u dimijama i pokrivene maramom, šetaju obučene po poslednjoj modi, u kratkim suknjama. “Istok, sada kao Kalifornija, sunce mu. Ali ne bi oni sve to mogli da nemaju našu reku, našu planinu”, zaključuje Malajac, jedan od patriota, diskretni heroj ovog mesta. Šacica njih ostala je “dole” da se bori i veruje da nije sve izgubljeno. Ne oduzimajmo im nadu,jer ona ponekad može pomeriti planine.