Бензин или маркица

Сунце провирује изнад некадашњег магацина Словенијалеса, обасјавајући велики паркинг испред. Мокар асфалт Булевара уметности пресијава се под његовим зубатим зрацима. Људи журе на посао. Аутобуска станица је пуна. “Је ли отишао, да знам да идем пешице до Тридесетог?“ “Није, чекам га већ десет минута, сад би требало да дође.“ Стиже “седамдес’кец“ и одвози путнике ка Зелењаку. Истовремено стиже један и у супротном смеру. Излазе само две девојке, које се спорим кораком приближавају магацину Словенијалеса. Међутим, то више није складиште словеначке продавнице намештаја, већ универзитет Мегатренд. Велики натпис заузима место изнад некадашњег прилаза за камионе који су истоварали робу. Тај део је изнивелисан и направљен је прилаз овој високошколској установи, поплочан мермером. Девојке изашле из аутобуса стају испред улаза. Палећи цигарету једна почиње да се жали. “Јао, какав је оно крш, једва се вуче. Па још има она ‘ладна дрвена седишта, смрзла сам се. Што ти ћале није дао ауто јутрос?“, пита другарицу, вадећи мобилни, могуће да на Фејсу напише статус. Другарица јој одговара да јој отац не да вози док не положи први испит. Необавезно ћаскање две другарице прекида једна гротескна појава. Шкода октавија, спуштена до земље, са затамњеним стаклима, уз бас који грува из гепека зауставља се испред факултета уз шкрипу гума. Брундање дизел мотора додатно засмејава присутне, док “баја“ паркира шкодицу непуних пет метара од улаза. Укључује аларм и са неколико папира под мишком, поздрављајући се са ортацима, улази на факултет. Осим неколико места резервисаних за професоре која су заузета од јутрос, остатак паркинга још увек није пун. Међутим полако се мења ситуација, па убрзо не може да се дише од аутомобила који су паркирани чак и на улици на пролазу између обележених паркинг места. Одавно је постао тесан паркинг који је у ствари направљен за станаре популарне “телевизорке“ и солитера. Некада се чак између њега провлачио аутобус који је окретао испред данашњег Мегатренда. Данас би се заглавио већ при уласку у уличицу. Студенти се паркирају где стигну. На трави, испод знака за “забрањено паркирање“, на улици. Станари Блока 28 полако губе живце. Једна госпођа гунђа провлачећи се између кије и мерцедеса: “Нерадници, само правите гужву овим колима. Ко вам их је купио? Што не идете градским превозом као сав поштен свет?“. Неколико студената се смеје и одмахује главом, не слушаћи “глупости“ ове госпође. Пошто вероватно ниједан професор није заказао колоквијум за увече, паркинг се испразнио до касних поподневних часова, а “седамдес’кец“ се и даље котрља полупразан.

Паркинг испред Данијелове 33 деле Инфостан, Градско стамбено и Универзитет Сингидунум, односно његови огранци Факултет за туризам и Пословни факултет. Прва улица десно, гледајући из “два’еспетице“ која из Кумодрашке скрене у Љубићку, је та која је постала веома занимљива мерцедесима, југићима, пежоима или онима који их возе. Испред велике зграде са бројем 33, тачније преко пута уске улице која је током целог дана крцата аутомобилима свих боја и модела, налази се огроман паркинг. Он је неасфалтиран, прекривен прашином и ситним камењем. Могло би се рећи да представља опасност по гуме или каросерију, али то демантује количина аутомобила паркираних током целог дана. Према речима чувара паркинга, раном зором пристижу запослени у Инфостану и Стамбеном. Затим стижу профе Сингидунума, али и студенти. “Паук“ паркинг сервиса често свраћа у Данијелову и, како каже чувар, пре ће да однесе непрописно паркиран аутомобил запосленог у Инфостану, него аудија студентовог. А непрописно паркираних аутомобила има и превише. Изгледа да ни огроман неасфалтирани паркинг није довољан.

Видети сиву алфу 147 три пута у року од пет минута стојећи на једном месту могуће је или на тркама или испред Факултета политичких наука (ФПН). Улични паркинг који се протеже на око 500 метара Улице Јове Илића између факултета политичких и организационих наука (ФОН) одавно је постао претесан за све који не би да се гурају са обичним светом у трамвајима или аутобусима. Стога се дешава да многи попут горепоменуте алфе безуспешно круже око факултета као орао око плена. У “шпицу“ наћи слободно место за паркирање је равно добитку “шестице“ на Лотоу. Лако може да се деси да се место и ослободи и поново заузме док се прави тај круг потраге. А пошто некима паркирање у рикверц зна да представља проблем, неретко се иза таквих створи колона аутомобила, комбија или камиона који легну на сирене, додатно узнемирујући већ узнемирену особу која мота волан. Како се Улица Јове Илића простире скоро до Ауто-команде, дешава се да се тек ту ослободи место, а онда до факултета пешице или трамвајем. Сцена која неодољиво подсећа на Хомера Симпсона који се кроз гужву својим аутомобилом пробија до нуклеарке, да би паркиравши се, махнуо Барту који га гледа из собе. Трамвајске линије 9, 10, 14 и аутобуска 33 са једне или аутобуске 47 и 48 са друге стране су те којима се може стићи до ФПН-а. Прилично добра веза и крцата возила су можда доказ да се већина студената ипак определила за градски превоз. Изгледа да су студенти ФПН-а и ФОН-а схватили стару једначину, која гласи 9+10+14=33.