Интервју недеље

Бакин ормар инспирација за нову еколошку моду

8. јануар 2018.
Марија Стојановић

Пробране хаљине светских креатора налазила је у шкрињи своје баке. У њен дом у Шапцу стизала је гардероба каква се половином прошлог века шетала у Паризу. Јединствена и несвакидашња гардероба била је први сусрет са модом Марије Иванковић Јуришић. „Крпице“ из бакине шкриње су овој дизајнерки биле инспирација када је, пре 10 година, одлучила да оснује бренд Marija Handmade. Свој бренд од почетка заснива на еколошким материјалима.

Шта подразумева екологија у свету моде, какво је мишљење странаца о ткању и плетењу и какве жене носе њену гардеробу, за Журналист говори дизајнерка и власница уметничке радионице Marija Handmade.

Бренд Marija Handmade траје више од десет година, то је период у коме је оснажио и Зелени модни покрет и програм Споре моде (Slow Fashion Values). Осећа ли тај талас у Србији?

У Србији се тек у последњих година осећају тековине Зеленог модног покрета и Споре моде, иако још спорадично и не тенденциозно. Чак могу рећи да их више познају корисници и купци, него сами произвођачи који углавном још увек раде по традиционалним индустријским производним процедурама. Мислим да су занатски типови производње по својој природи упућени на ове еколошке принципе, јер се ту ради о мањем обиму производње, тачније комадној производњи малих серија униката који освајају на први поглед. Љубав са којом такви производи настају слична је оној коју имају сви који такав производ купе. Та заљубљеност траје заувек. Куповином таквог производа добијате право уметничко дело, а себи обезбеђујете посебност. Надам се да ће временом ови принципи завладати, јер смо постали конзумерско друштво које купује масовно и без емоција.

Сматрате ли гардеробу обликом комуникације?

Први утисак о саговорнику стичемо у првих пар секунди невербалне комуникације са њим, што је чињеницу коју психолози наглашавају. Јасно нам је да ту наш изглед, односно одећа коју носимо, игра највећу улогу. Веома је важно како изгледамо и да ли смо одевени пристојно и са мером, а у складу са самим собом.

Постоји ли разлика у реакцијама странаца и наших људи када кажете да су креације од природних органских материјала?

Реакције свих људи су одушевљење и дивљење, али признајем да су код странаца још и јачи ти осећаји него код наших. Познавање техника ручног рада и разликовање материјала је нешто што je свакој жени у Србији уписано у генетском коду, док у Европи и остатку света ипак није тако, та знања спадају у посебне вештине.

Како функционише Ваша радионица?

У радионици Marija Handmade у Шапцу влада једна радна, али и опуштена атмосфера уз много боја и преплетаја, где понекад имамо осећај да се играмо, а не да радимо. Моја маленкост је ангажована за дизајн и комплетно осмишљавање производа, а жене које раде у Marija Handmade-у се труде да сваком својом изведбом надмаше себе по лепоти и брзини израде наших тканина. На крају остаје кројење и спајање делова у коначан модел, који се потом шаље у нашу продавницу у Чумићевом сокачету (Belgrade Design District) или у неку од радњи са којима сарађујемо изван граница наше земље. У производњи, неговање принципа праведне трговине је за мене основа на којој почива радионица Marija Handmade од самог почетка, па ја и не знам како би изгледало да је другачије.

Каква је жена којој су намењени Ваши производи?

Волим да нагласим да су производи из моје радионице намењени посебним женама посебног стила. Онима које се издвајају из масе и које су себи својствене. Моја циљна група је жена која неће носити црвену боју зато што јој тренутни тренд тако намеће, већ само и искључиво зато што се она тако добро осећа у црвеном. Жене које су слободне у свом изразу, креативне и храбре да понесу нешто баш зато што оне тако желе, а не зато што им то намећу модни диктати јесу оне којима се креацијама обраћам.

Под чијим утицајем сте градили свој стил и укус?

Имала сам срећу да одрастам у великој фамилији где смо сви одувек били блиски и посвећени једни другима. Сестре мог деке, а тетке моје маме живе у Паризу још од шездесетих година прошлог века, а једна од њих је читав свој радни век провела у моди. Прабакин, бакин и мамин ормар су обиловали најлепшим креацијама, од најквалитетнијих материјала које су стизале управо из престонице моде. Имам најлепше могуће асоцијације на „бакину шкрињу“ јер је то за мене било неизрециво благо које ми је припало од момента када сам стасала да све то и сама носим. Једну такву Yves Saint Laurent хаљину сам чак носила и на својој матурској вечери. Моја бака је обожавала ручне радове и сама је везла делове традиционалне женске ношње. Могу рећи да сам ту љубав, а и склоност ка традиционалним техникама ручног рада од ње наследила.