Студентски радови

Животиње су послушније од људи

14. мај 2017.
Маја Митић

Сигурно сте до сада виђали животиње што у нашим, тако и у страним филмовима, рекламама и представама. Ретко ко се запитао, ко стоји иза тако добро научених и издресираних животиња и ко их и на какав начин дресира?


Седе косе, избораног лица и строгог погледа, Мирко Сирковић Сирко (67) из Добановаца, дресер паса и свих осталих животиња. Седи и полако прича своју причу. У гласу му се чује одмереност, отменост и јак ауторитет. Каже за себе да је неустрашив с обзиром на то да је изредисаро на стотине и стотине животиња. Он је био саобраћајни инжењер али ту се није пронашао. Волео је животиње и ту емоцију према њима је искористио на паметан начин те је спојио лепо и корисно.

Седео је напољу за старим дрвеним столом. Поред њега налазила се ограда од испреплетаног прућа која је стварала праву сеоску идилу. Иза те ограде налазили су се коњи који су повремено излазили из штале. Иза њега, била је његова кућа која је изграђена у неком старинском стилу. Због пуно посла, најмање се брине о кући и њеном изгледу, више ту пажњу усмерава на животиње. Кроз прозор куће се могу приметити разне фотографије животиња и неки кожни намештај. Поред куће налазио се базенчић са трском и украсним шибљем где се лети купају патке. Почело је пролеће, природа се рађа, сунце је огрејало његово лице, а у даљини се чуо цвркут птица. По каткад би дунуо ветар и померио гране трске које је стари мачак вребао и ловио их. Сирко је гледао у правцу коња. Невезано је прокоментарисао да их обожава. Витешки се осећа када их јаше. Потпуно се усправи и ужива у погледу са висине.
Био је у старом прслуку, обично обучен. Током целог разговора, вртео је мало парче дрвета кроз руке. То га је смиривало, али се и кроз посао научио да буде потпуно смирен.

Своју причу започиње давних година прошлог века када је први пут издресирао животињу. У питању је био обичан пас. Цела његова породица и преци су се бавили дресуром. Многи су радили у циркусу, и сам је родјен у циркусом шатору. Каже да је било немогуће од самог рођења да буде нешто што није везано за животиње.

На свом имању ,, Сирков гај‘’ у Добановцима, гаји преко сто различитих врста животиња. Припитомио је и вукове, папагаје, овце, коње и псе. Каже да места за псе увек има, са њима најлакше може да сарађује. Дресира их својим посебним методама, наравно, мора да им подвикне и удари по коју ћушку како би га се плашили и били му покорни али не удара увек или намерно. Више им пружа љубав и стече пре свега пријатељство па тек онда послован однос. Нема ништа против ако види да му је залутало неко штене на имање. Врло радо га удоми и крене дресуру, то је оно што воли и што га чини срећним.Често и поклања псе комшилуку или познаницима, наравно, потпуно издресиране псе.

Његова дресура је толико напредовала да су га звали и многи странци да сарђује са њима. Глумио је у филму ,,Авантура на северу’’ Џека Лондона, сарађивао је са Павлом Вуисићем, Миодрагом Петровићем Чкаљом. Снимио је преко триста филмова. Највеће задовољство било му је да сарађује са Емиром Кустурицом и Моником Белучи.

За филмове их не спрема дуго. Све зависи о којој се животињи ради и каква је њена улога. Некада су потребни месеци, али како каже, дресура га одмара, ужива у свему томе што ради па ни не примећује колико времена пролази. За неке основне ствари му је потребно само пар сати. Битно је имати живаца, стрпљења и јаке воље, све остало долази само. Увек је користио природне законе. Ако дресира пса, нуди му све што пас воли, једноставно, мора се нечим намамити да би послушао наредбе. За филмове и представе поготово. Открива шта одређена животиња воли, и то им даје непосредно пре снимања или чак и у току снимања. Тако је у сред представе ,,Госпођа министарка’’ чувени ћуран стално сагињао главу на доле, само јер је на бини била бушна рупа у којој је била женка ћурана. Ипак, напомиње да никако не треба бити уплашен која год да је дресура и животиња у питању, јер ако виде да их се бојите, неће вас слушати. Дресирао је и вукове, медведе, лисице и још опасних звери, али у свему је био самоуверен. Присећао се и омиљеног голуба писмоноше Радоја из серије Монтевидео. Каже да му је то био један од најдражих дана снимања. Спремао је голуба свега дан , два. Каже да су они јако паметни. Ипак, од свих које је дресирао и са којима је сарађивао, каже да је најтежу сарадњу постигао са људима.

На столу је све време био неки дрвени штап. Каже да му то служи да га само подигне у вис а да животиње спусте главу. Присећа се кроз смех да га је једном случајно подигао како би га пренео на друго место, а све животиње када су то виделе су се снуждиле. Каже да се смејао и грлио их јер чак није ни подвикнуо а оне су га послушале.

Како се време одмицало, видело се по Сирковићевим очима да постају уморне и сузне. Ипак брине о животињама свакога дана. Каже да је њима потребна пажња дватесет и четири сата сваког дана у недељи. То су као мала деца. Са њима мора и да се поразговара, да се нахране и одради покоја наредба како не би заборавили основна правила. Али колико га умара, то га и испуњава.

Колико год да је био уморан, имао је снаге за шале и упадице које је користио све време током разговора. Јако је велики шаљивџија и позитивна личност. Ништа не препушта случају и све што замисли и оствари. Самопоуздање му је јако, а како и не би било када је успео да укроти многе дивље звери.

Каже да је до сада поносан на свој рад, никада није ударио животињу или је истукао како би дошао до циља. Сматра да се до циља долази храброшћу, вером у себе и жртвом, а не батинама и виком. Та пријатељства која склапа са животињама, вреднија су му од људи.

Сирко је велики домаћин, срдачан и великодушан, лепо дочекује госте, лепо их и испраћа, да просто пожелите да се вратите одмах сутрадан. Почело је да се смркава, чули су се лавежи паса, гакање патака и лупкање копита једног од коња. Као да сте далеко од света, потпуно се изгубите у тој идили. Буку животиња прекида Сирко уз речи да треба веровати у себе, у своје снове и никада и ни покоју цену одустати.