Живот је, ипак, у малим стварима

Аутор: Живан Симић

Брзина живљења у данашњем свету доводи до запостављања важних ствари. Оних истих ствари које узимамо здраво за готово и које остављамо за сутра. Проблем је у томе што нам сутра нико не гарантује. И поред очигледне свести датих животних околности, друштвених обавеза и условљавања, доводимо се у ситуацију зачараног круга. Излаз нам је на дохват руке и свесни смо га, али ипак нешто нас спречава да направимо круцијалан корак и “отмемо” и преусмеримо сопствени живот.

Испоставља се да је за стицање конкретне свести ипак неопходно лично искуство, а да ћемо кроз туђе примере, врло вероватно, само замаглити и одложити персоналну еуреку.
Системи вредности и ствари које су више репрезентативне него функционалне у толикој мери су нормализоване да их више готово и не примећујемо. Више не купујемо столице зато што су
удобне, већ зато што су лепе и уклапају се у наш ентеријер. Није важно што у ормару нема довољно места, битно је да су врата клизна и да се на њему налази огледало. Kомодификацијом
готово свега наши животи трансформисани су у вечити унутрашњу борбу између конзумеристичког и друштвено прихваћеног насупрот рационално логичног. Kако се супротставити овом првом ? Kако се изборити и изаћи на крај са материјалним стварима које не представљају ништа више него само пуке покушаје отелотворења нас самих кроз поседовање тих ствари. Где повлачимо границу између онога што нам је заиста потребно и онога што импулсивно желимо да поседујемо ?

Примера ради, колика је иронија у покушајима великих компанија да кроз поседовање њихових производа ми заправо исказујемо сопствену креативност где се та иста креативност у зависности од тржишта и економије мења на сваких неколико година. Не верујем мотивационим говорницима и представницима позитивне психологије. Они нам говоре да се боримо и да кроз живот стремимо сопственом задовољству и срећи. Занемарују друштвени моменат који је директна последица система вредности у којима постојима и где очигледно немамо сви исте позадине, животна искуства и где нисмо сви довољно ментално јаки да се с тим условљавањима рвемо све време. Самим тим овакви покушаји “просветљења” и поједностављивања приче у то да је свако од нас креатор сопствене судбине и да све зависи од нас самих немају никакву другу улогу од пуког одржавања статуса qуо. Долази се до тога да оваква суочавања не може нико да нам предочи и да нас спреми за њих него су то ствари које можемо разумети само кроз лично искуство или проживљавање таквих ствари са нама блиским људима.