Боје и томпуси
„Најлепша земља коју је људско око икада видело“, рекао је Кристофер Колумбо када се са својом посадом искрцао на обалу Кубе. Природа је према овом карипском острву заиста била дарежљива.
Куба је заменила ново за старо, брзо за споро, црно за бело, јануар за јул, политику за плес. Без посебног датума, повода и празника игра се салса, пуше се томпуси и ужива у садашњости прошлог времена.
Свака улица у Хавани носи своју причу. У свакој од њих утиснут је жиг времена као отисак прста старих душа. Испред оронулих фасада локалци играју домине, и док неки у вину траже истину, они у руму траже своју судбину.
Органска пијаца без натписа „органска“ нуди свеже производе са локалних фарми. 
Цветне хаљине тамнопутих Кубанки вијоре се на топлом ветру.
Рефлексија аутомобила најразличитијег спектра боја пружа визуелни спокој. 1953. били су нови и тек су почели са исписивањем своје историје. Њихова седишта су сада углавном подерана, али су временом добили оно што нису имали када су се тек „родили“. Душу. Олдтајмери са каросеријом из 50-их и руским моторима из 60-их преживели су револуцију, комунизам, Фидела. И живе и данас.
А када се кожна седишта замене седлима, не постоји препрека за освајање зелених пространстава, далеко од семафора. Коњи копитима глачају црвену земљу под собом и путевима сећања, воде туристе до оближњих фарми дувана. Ту где нема календара, почиње цигарета. Шест година је потребно да се научи уметност ролања кубанских цигара, а у сваком диму кохибе осећа се снага прстију уметника. Скуп производ прављен рукама сиромашних људи, после вечере уз чашу брендија постао је традиција и ритуал страствених зависника.
Сваки локал у Хавани води назад кроз време у којем се певало и гинуло са истом страшћу. „Није ме брига ако паднем, све док је иза мене неко ко ће подићи моју пушку и наставити да пуца“, говорио је Че. Локално становништво је увек насмејано, старији поготову, али њихове боре и ожиљци памте револуцију. Ко год да је победио, изгубио је.
Папа
Боје, дим томпуса и најлепши мохито на свету још увек су ту. Пиће морепловаца традиционално „смућкано“ од белог рума, шећера, лимете и газиране воде са ментом, први је коктел икада направљен. Туристи га пију у „Ла Бодегуити“, а даикири у „Ла Флоридити“. Хемингвејски.
Један од највећих америчких писаца на Куби је живео двадесет и две године. Осим његових мохита и даикирија, данас постоји рестора у Хавани са главним јелом „Папа и Мери“. То је уједно и њихово најбоље јело из понуде, шкампи, шкољке, јастози са свим плодовима мора. Папа и Мери су га некада стално јели, а данас га једу они који желе да осете како изгледа када старац победи море.
Кућа му још увек мирише на рум, дим и женски парфем. Стара машина за писање на свом је месту. Буди носталгију. Пред том похабаном старудијом на којој је утискивао мастило у хартију стоји се са поштовањем. 
Прича о причи, најкраћој икада написаној, већ је ушла у легенду. „На продају дечије ципелице. Никада ношене.“
У свом скровишту надомак Хаване, Хемингвеј је имао девет хиљада књига, четири пса и тридесет и две мачке.
„Kаса де АЛ“
Чикаго и Њујорк су се тресли на помен најтраженијег гангстера свих времена. Неки га зову Робином Худом, док други утврђују да ли је био психопата или социопата. Његова кућа на обали и даље чува укус омиљеног му вискија, мирис кохибе и тајне највећих криминалаца двадесетог века.
Ал Капоне је често био виђен у друштву политичара, пословних људи и филмских звезда. Послове је ограничио само на оне које је јавност волела – алкохол, коцку и жене. „Ако им даш оно што желе, неће ти судити“, говорио је. Био је врло видљив када је рекетирање у питању и врло невидљив као власник јавних кућа. Упркос проституткама којима је често био окружен и сифилису који је зарадио од њих, супруга Меј га никада није оставила. Знала је све о његовим пословима и била невероватно заштитнички настројена. У три сата ујутру кувала би вечеру гангстерима који су се састајали у њиховој кући. Та кућа сада је један од најлепших ресторана на Куби.
Осим у његовој кући, италијански мафијаши су се често окупљали и у хотелу „Национал“ у Хавани. На састанцима им је певао Френк Синатра. Вероватно је добио понуду коју није могао да одбије.
Како то обично бива код великих гангстера – падну на малим стварима. Након седам година у Алкатразу због утаје пореза, Ал је само шетао својим двориштем на обали, ишао у лов на лептире са унукама, пецао и спремао јастоге. На његовој веранди, данас живе прелепи пеликани.
Сећање на будућност
У кварту без туриста отворена врата, појачана музика из кућа, загрљаји и плес. Деца се играју са кликерима поред пута, деле воду и хлеб.
На Куби се плеше на улицама и осмехује пролазницима као старим познаницима. У очима ових људи је слобода, иако би свако од њих, да жели, могао да говори о затвору у којем живе. Одабрали су другачије.
На Куби се највише може научити о себи. Учи се скромности до које се расте. Поштовању оних са којима се мимоилазимо на степеништу којим ходамо без престанка. Ужива се у садашњости прошлог времена, док се евоцирају сећања на никада доживљене тренутке.
Са једне стране палме, са друге стране море и Сунце које се свакога јутра поново из њега рађа. Прошлост у садашњости, залог је Кубе за будућност.
