Мирослав Пауновић: „Новинар, нажалост, није јавно добро у Србији“

Након уписаног Машинског факултета ништа није указивало на то да ће Пауновић упливати у свет медија, осим како каже „личног осећаја“. Пун ентузијазма и идеја 1994. оснива Маг радио, а седам година касније почиње да се емитује и телевизијски програм. Током вишедеценијског рада дочекао је и испратио бројне владајуће гарнитуре стално тежећи да се његов медиј на непристрасан начин бави информисањем јавности. РТВ Маг постаје једна од највећих регионалних радио и телевизијских станица на овом простору, али њен опстанак, као и опстанак регионалних медија уопште, зависи од формирања нове Медијске стратегије на коју се нестрпљиво чека од 2016. године.

Често чујемо како је Медијска стратегија од кључне важности како би се осигурао плурализам медија, слободно информисање и слично. Али упркос томе, сведоци смо бројних контроверзи које прате процес њеног формирања, од померања рокова, одласка чланова Радне групе и слично. Како се Ви осећате док чекате?

Чекајући Медијску стратегију Србије, могли би да прелистамо Бекета и подсетимо се какве све празнине постоје када чекате неког свог Годоа. Ја се управо тако и осећам, као да чекам Годоа. Али ако будемо довољно дуго чекали, можда и има наде да стратегија ипак стигне. На шта ће да личи, то ћемо тек да видимо. Мислим да су политички интереси владајуће странке такви да је важније завршити још један, па још један изборни циклус, а тек онда се бавити Медијском стратегијом. Медијска удружења су неорганизована. Рекао бих да смо овај документ озбиљно схватили, тек када су нам стигла упозорења из ЕУ. Дакле, као и обично, радимо тек онда када нас почну притискати, што је некако чини ми се карактер читаве нације.

Професионално саветовање о радној верзији нове Медијске стратегије, којем сте и ви присуствовали, одржано је 17. и 18. децембра у Новом Саду. Када очекујете да ће текст овог документа бити предат Влади?

Радна верзија постоји и о њој се расправљало на професионалном саветовању у Новом Саду, али ни ово саветовање није донело ништа ново свима нама који смо заинтересовани за Медијску стратегију. Нацрт постоји већ дужи временски период, али још увек нема назнака шта ће ући, а шта неће у документ који иде пред Владу. Текст може бити предат Влади Републике Србије већ сутра, али то неће значити ништа док не крене јавна расправа. Тада се тек могу назирати облици нове стратегије и какве је уступке спремна да изврши Влада, када су у питању захтеви новинарских удружења. Али бојим се, да ће стратегија заправо доћи на ред тек када се заврше неки ванредни парламентарни избори 2019. године или неки референдум који нам се може десити у следећој години.

Председница Владе Србије Ана Брнабић том приликом је излавила да ће нова Медијска стратегија некоме одговарати више, некоме мање. Какав очекујете да ће бити положај регионалних телевизијских станица, а уједно и Ваше?

Премијерка је дала једну јако непрецину изјаву у којој је вероватно неке испрепадала, а неке обрадовала. То је као када вам судија у пресуди каже, моја пресуда ће некоме одговарати, а некоме не и онда не прочита пресуду. С тим, што ови који су се обрадовали, вероватно већ знају шта ће писати у стратегији. Ови који су забринути, они још не знају ништа. И мислим да ће остати забринути. Када су у питању телевизијске станице, убеђен сам да ће ова стратегија одговарати националним телевизијама, а не регионалним и локалним. Волео бих да грешим. Ако постоји добра воља да се сачувају локални, регионални медији то се да решити једном уредбом Владе Републике Србије, која ће дефинисати колики проценат из локалних буџета одлази на информисање илити општи јавни интерес. Ако тај проценат буде преко 1,5 онда има наде за мале медије, па и за РТВ Маг, ако не буде, онда ће у наредних пет година из етра нестати најмање четрдесет, што телевизијских станица, радио станица, портал и часописа широм Србије.

Зашто је важно борити се за опстанак регионалних медија?

Регионалне телевизије су део регионалног идентитета Посавине, Шумадије, Срема, Санџака, Крајине… Угрожавањем регионалних телевизија угрожава се национални идентитет Србије. Ако мислите да је ово превише значаја регионанлним телевизијама, верујте ми да није. Ми смо огледало Србије и како Србија живи. Србија је Врање, Крагујевац, Панчево, Крушевац, Ваљево, Ужице, Ниш, Обреновац, а не Београд. Другачија су потпуно интересовања наше циљне групе у односу на националне емитере. На телевизијама са националним фреквенцијама очекујете глобалне вести и глобалне догађаје, а ми „мали“ емитујемо мале вести важне за живот једног града или региона. Већина малих телевизија нема ни техничких капацитета, ни кадра, ни финансијских могућности да би се бавиле у континуитету неким озбиљним истраживачким новинарством. Али и те како могу да буду позитивна критика, коректив свакој власти, када нема струје, када нису очишћени путеви, када нема посла ни за кога ако нисте члан странке. То су мале битке, али теме које често живот значе на локалу.

Шеф мисије ОЕБС у Србији Андреа Орицио на овом саветовању изјавио је да је безбедност новинара кључан предуслов за слободу информисања. Да ли се Ви и Ваши новинари осећате слободно?

Новинар, нажалост, није јавно добро у Србији. Заправо мислим да то никада није ни био у протекле три деценије. Мислим да је то заправо највећи проблем. Има истине да смо и ми дозволили да нам политичка елита потпуно поремети појмове о новинарству и то је тема без краја. Што због културног, политичког наслеђа, што због економије, што због интертеса политике, мафије, финансијских лобија. Чињеница је да се већина новинара не осећа ни безбедно, ни слободно, ни независно. Ови који се осећају безбедно вероватно носе пиштоље уз себе, на куће постављају алармне системе, сигурносне браве и набаве бар два добермана испред куће и још два у кући. Дакле ми тежимо да то будемо, али свакако да нисмо баш потпуно слободни, ако нисмо прво безбедни. Са друге стране, када погледате шта се све пише и ко све пише за дневне листове, неки потпуни странац би рекао: “Па код вас заиста може да се пише све и свашта. Баш сте слободна земља.” И ту опет нема краја.

Смернице развоја система јавног информисања наше земље формално ће се утврдити Медијском стратегијом, али шта то по Вашем мишљењу треба да се промени у новинарској професији, па и у друштву уопште како та стратегија, па и Кодекс новинара Србије, у многим ситуацијама не би остали само „мртво слово на папиру“?

Од морала уредника зависи како ће изгледати телевизија, радио, новине, портал. Када погледате ко су и где су који уредници, потпуно вам је јасно шта треба да се промени. Свест новинара, свест политичара и свест финансијских токова. То треба да се промени. Ако неко мисли да је то немогуће, ја мислим да греши и да је могуће. Уредник је кључна личност за мене. Он би требало да дефинише у ком правцу иде један медиј. Које су то прве вести, први наслови које шаљемо публици? Нека успешна деца, добију 30 секунди у Дневнику ако су прваци света у математици, физици, али забораве се већ сутра када у свим медијима осване неки талог, који је постао познат из непознатих разлога. Нико нема право да каже: “Те вести не продају рекламе, огласни простор. Угрожава бизнис ако иде на насловну.“ Можда те вести не продају секунде, али ово остало што нам се нуди из дана у дан свакако продаје интерес породице, продаје интерес читавог друштва. Медијско пропадање траје предуго. Снаге је остало, али видећемо да ли постоји добра воља и памет да се реше нагомилани проблеми који постоје много година.
Знате, ако жабу убаците у кључалу воду она ће нагло искочити, ако је убаците у хладну коју постепено загревате она ће се скувати јер покушавајући да се прилагоди том постепеном расту температуре, толико ће се исцрпети да неће имати снаге за бекство када вода почне да кључа. Ми се предуго, скоро три деценије, кувамо и нисмо приметили да је вода прокључала.