„Збрињавање“ без топле воде и грејања

Ауторка: Маша Јаковљевић

На само двадесет километара од престонице Србије, у малом граду крај Тамиша, налази се дом за слепе ,,Збрињавање“, једина социјална установа овог типа у Србији.  Основан је пре скоро седам деценија у Качареву, али због недовољног смештајног капацитета, 1966. године пресељен је у Панчево. 

У дому има места за 120 корисника, али због пандемијске ситуације, тај број је смањен на 112. О слепима брине само један лекар, 12 медицинских сестара и 13 неговатељица. Листе чекања су тренутно празне, а у установи борави 107 штићеника. Најмлађи члан је недавно прославио свој 18. рођендан, док је најстарији на само корак од прославе једног века живота.

Дом се састоји од централног објекта у ком бораве непокретне особе и шест самосталних кућица у којим станују полусамостални штићеници. Током лепог времена се корисници друже у заједничком дворишту. Постоји и велики простор где могу да шетају и збивају шале.

,,Свака кућица има симболичко име јер су нам при изградњи помогли спонзори. Трудимо се да сваки корисник, колико год је могуће, има своју приватност. Наш циљ је да им омогућимо што бољи живот, међутим за доста ствари које су нам потребне тренутно немамо финансијских средстава. Људи су дивни, помажу нам колико могу. Често нам доносе одећу и остале потрепштине“ – рекао је директор ове установе, Милош Ђорђевић.

БЕЗ ПОМОЋИ МИНИСТАРСТВА И ДРЖАВЕ

,,Збрињавање“ је у слабој вези са социјалним службама, а тек однедавно надлежно министарство је почело да посвећује мало пажње овој установи. До пре пар месеци, дому су фалили топла вода за купање и грејање. Међутим, осим тога, проблем је био и кров који је пропуштао кишу и снег.

,,Већина штићеника нема ни породицу, а ни ближње који би могли да им шаљу нужне ствари попут лекова или одеће. Велику несебичну помоћ нам пружају невладине организације, али и обични грађани. Министарство је од скоро почело да нам финансијски помаже, али ни то није у пуној вредности, помажу нам неких 80 одсто. Волео бих да је та ситуација другачија, али о томе не одлучујем ја већ људи који су много изнад мене“, каже директор.

АЛАРМАНТНА СИТУАЦИЈА

Дом који би требало бити савршено опремљен, до скоро није био потпуно функционалан. Прве капи кише би се до пре годину дана могле наћи у централном објекту. Штићеници нису имали основне животне услове иако су њима прекопотребни. Осим пропуштања кише, корисници нису имали ни топлу воду, а ни грејање, што је био огроман проблем поготово током првих зимских дана. 

,, У претходних годину дана, потрудили смо се да порадимо на тим неким основним стварима. Санирали смо кров на централном објекту који је задавао велике проблеме са влагом. Потрудили смо се да уведемо грејање и топлу воду и делимично смо успели у томе. Осим тога, имали смо проблем и са канализацијом која се често изливала. Највише напора смо заправо ту уложили. Скоро сав новац смо потрошили на санирање котла и на замену грејача бојлера “ – објашњава Ђорђевић.

РАДНА ТЕРАПИЈА

Осим потребне психолошке и физичке помоћи, корисници имају могућност и радних терапија. На самом улазу у ,,Збрињавање“ налази се велики пластеник где узгајају воће и поврће, јер како кажу, домаћи производи су најсигурнији и најздравији.

,,До сада смо произвели 12 тона поврћа за наше потребе. На тај начин смо значајно изменили јеловник корисницима. Они имају посебан начин исхране и ово је један од начина наше паметне штедње новчаних средстава, које улажемо у остале ствари. До пре две године смо имали проблем са њиховом исхраном јер су уносили мање калорија него што им је заиста било потребно “ – каже Милош.

ОРГАНИЗОВАНЕ ПОСЕТЕ И ПРОСЛАВЕ

Осим забаве у пластенику, ови људи са посебним потребама имају организоване посете музејима, културним центрима и уметничким секцијама. Организоване су и прославе празника,а највише се радују оним новогодишњим.

,,Најтужније је то што ми, запослени, дајемо све од себе да они имају колико толико лагодан живот. Заиста се трудимо. Најтужнија ситуација, коју ћу заувек памтити је када ми је 2020. године,  један од млађих становника рекао да је он тада добио први новогодишњи поклон. То је био неки симболичанпакетић. Његова срећа у том моменту је била неописива и тада сам схватио да треба да будем захвалан Богу на свему што имамо. Плакао сам као киша после тога “ – сетно се присећа директор.

ПАМЕТНИ САТОВИ КАО ПАМЕТНА ИНВЕСТИЦИЈА

Паметни сатови, који се данас могу често видети, за њих су паметна инвестиција. Људи који немају сметње не схватају колико такве ствари њима значе. Они су заправо неопходни за свакодневницу становника дома. 

,,Радимо на томе да добијемо бар део звучних, паметних сатова. Они на њима могу да навијају аларме када треба да устану или да попију лек. Медицинског особља је мало и дају све од себе да брину о становницима, али не могу у истој секунди бити код 10 штићеника – каже Милош.

НЕИНФОРМИСАНОСТ ЉУДИ ЈЕ ПРОБЛЕМ

Грађани не размишљају о оваквим проблемима са којима се суочавају људи са посебним потребама. Немају осећај да тамо негде, у неком дому, један од корисника иде у поцепаној мајици током јануарских, хладних дана. Често продају половне ствари на интернету не размишљајући да могу некоме да их поклоне.

,,Неинформисаност је велики проблем. Ја не кажем да треба сваки дан да будемо на насловним страна медија, али људи се тако информишу. Ми нећемо да се самопромовишемо и да будемо предмет сажаљења. Волео бих да нам помажу заиста освешћени људи који заиста схватају озбиљност оваквих ситуација. Нећу да кажем да је већина грађана себично јер их разумем. Живе у незнању и не схватају да буквално њихово мало нама значи много. То не мора чак ни одећа да буде, може чак и једна чоколада, нама и то значи “ – помало грубо истиче директор ,,Збрињавања“

Ради безбедности становника, на излазу из дома налази се портир који допушта ко ће ући, а ко изаћи из дома. Отворене посете штићеницима нису тренутно могуће, али је могуће ступити у контакт са директором ове установе како би се добило више информација.

Комуникација са њима није дозвољена, али сваког посетиоца дочекују са великим осмехом и већина њих упути пар лепих (иако недозвољених) речи. Сви су изузетно фини, културни и лепо васпитани. Они се осећају као породица јер осим запослених и њих самих немају никога другог.