Варварске ноћи из другог угла

Ауторка: Александра КУНДАЧИНА

Француска Kомпанија Ерве Kуби наступала са представом „Варварске ноћи“ у Опери и театру Мадленианум у склопу 18. Београдског фестивала игре

Два места, за вас и вашег плус један, па једно место празно, два места за седење, једно празно… Тако сада изгледа позоришна сала у Мадлениануму. Публика са маскама на лицу нестрпљиво чека почетак представе. Представа касни пет минута.

Четири сата пре представе

Сцена постављена, расвета на месту. Почиње проба светла и тона. Техничар, Француз, из последњег реда у сали, где је постављен део за режију, на једва разумљивом енглеском покушава нашем техничком тиму задуженом за светла и тон, да објасни своју схему коју до најситнијег детаља морају да реализују. У позоришној сали настаје потпуни мрак на неколико секунди. Једино што се у том тренутку чује јесте мрмљање људи који су остали, случајно, негде иза сцене па су се у том мраку саплели о каблове. Пале се рефлектори, пушта се дим. Светло и тон у представма савремене игре, каква је ова, представља уметност за себе и сваки сегмент је доведен до савршенства. Из последњег реда пажњу привлачи облак дима који кружи по центру и у зависности од тога који је рефлектор и на којој јачини укључен, пред нама мења облик и не додирује под.

Три сата пре представе

кvarv nociЧетрнаест мушкараца, играча, који су по природи неорганизовани, улази у позориште. Покушавам да их нађем све и обавестим да им проба почиње за мање од десет минута. Четрнает мушкара, странаца, треба за мање од десет минута окупити на истом месту и одвести на други крај позоришта у малу салу у којој се одржавају пробе. Предност – међу њима је један Словенац који, наравно, зна српски. До сале смо се изгубили неколико пута, јер су сви бели дугачки ходници исти.

Један сат пре представе

Последње припреме. Чишћење сцене и усавршавање покрета. И коначно, њихов менаџер отвара кофер и из сваке кесе појединачно вади маске и објашњава ми процес одржавање пре и после представе. Маске су део костима. Сваровски маске! Оне што иду преко целе главе, баш као што је Kање Вест носио на својој „Јизус“ турнеји. Уколико је светло у просторији мало јече, маске бљеште, заслепљују.

Пет минута пре представе

Играчи силазе на сцену, гужва је. Затежу фармерице које им се налазе испод велике „сукње“ и остављају своје реквизите које ће користити у току представе. Ипак, не пропуштају прилику да ме питају: „Хеј, Александра, како си ти?“ Само се осмехнем, а затим потврдноклимнем главом јер заборављам да је време пандемија и на себи имам маску. Ништа не одговарам јер се на другом крају сале, у режији, дешава проблем техничке природе, а да је публика већ на својим местима.
Седим на месту испицијента и преко интеркома покушавам да чујем шта причају и да ли се новонасталом проблему ближи крај. Светла се искључују. На слушалици чујем: „Kрени“. Почиње.

Време је за представу

Беличасто, јарко светло и много дима који се из мог угла налази свуда. На сцени сам са њима, иза прве црне завесе. Ођедном, свака шала престаје и лица им се уозбиљише. Четрнаест мушкараца, подељени на две стране сцене, сада стоје мирно. Осећа се нервоза. Ови играчи су месецима били затворени у својим домовима, без могућности да вежбају, да се усавршавају, да осете сцену и балетски под. Иако су играли на много већим сценама од ове наше, земунске, дубоко верујем да сада имају много већу трему. Излазе.

„Варварске ноћи“, историја медитеранске културе и бројни ратови приказани су у шездесет минута кроз лепоту уметности покрета. Прецизни, усклађени, на музику традиционалног алжирског звука, Моцарта, Фореа и Вагнера одиграни. Осетим сваки снажнији ударац ногом о балетски под, а и звук укрштања секире је знатно јачи него што би да сам седела у публици. Њихова енергија је сада и моја енергија. Имам неописиву жељу да им се придружим на сцени и испуним своје дечије снове док сам још била мала балерина, са буцмастим образима и мршавим ногама.

Поклон

Француско-алжирски кореограф Ерве Kуби, који је „Варварске ноћи“ посветио свом пореклу који открива тек у 25. години, излази на сцену са својим играчима. Дубоки поклон публици посматрам са малог екрана који се налзи испред мене. Никада нисам чула дужи аплауз. Сви аплаудирамо, и публика у сали и ми иза сцене. Из режије на слушалицама чујем на једва разумљивом енглеском: „Хвала момци и Александра. Били сте сјајни.“