У јавном послу се све бодује трајањем

Ауторка: Каја ПРТЕЊАЧА

Након завршене Пете београдске гимназије, студирала је три године, у домену природних
наука, факултет који неће имати додирних тачака са њеном данашњом професијом. Она је
сасвим случајно, како би зарадила новац за време студија, почела да пише за Дневни телеграф.
Схватила је да је то правац којим жели даље да иде и уписала Факултет политичких наука, паралелно је радила и у Дневном телеграфу и на Студију Б.

Чињеница да је Јелена Гајшек новинарка са докторатом Факултета политичких наука, једна од
десет стипендиста ФПН-а, Иреx-а и ББЦ-а која је усавршавала рад у електронским медијима на
страном језику и аутор и уредник емисије „Стил“ која се емитује још од 1997. године, даје јој
кредибилитет да са нама разговара о тренутној позицији моде и културе у медијима, великанима
тог посла, сопственом путу и највећим проблемима са којима се сусрећу медијски радници који
се баве културом у Србији.

Магистрирали сте на Факултету политичких наука на тему „Феномен моде у медијима“ и тиме постали једини новинар-модни магистар код нас. Са таквим звањем и искуством, да ли мислите да су култура, а и мода на адекватан начин пласиране у медијима?

Више нисам сигурна да ли сам једина, пошто сада постоји низ приватних факултета па могуће да
се појавио још неко, али свакако да сам на Факултету политичких наука учила од најбољих. То је
за мене заиста био један сјајан период у животу, а нарочито што сам студирала са супругом.
Били смо феномен, на испите смо излазили заједно, и данас ако сретнете чувеног Чеду Чупића
он ће вам рећи да је једног дана дао две десетке и да је то био будући брачни пар. Он ми је
на докторским студијама давао неку препоруку и толико је био сетан да сам се умало
расплакала, а тако је и са неким другим професорима, које данас сматрам и својим пријатељима
попут Ратка Божовића и Јелене Ђорђевић.

Ситуација је таква да је постало популарно да свако ко нема занимање каже да је модни дизајнер или дизајнер ентеријера, али заправо је мода једна озбиљна грана, ја се надам да ће бити сврстана у уметност. Али не само мода, већ и стил који је вечан и цикличан. Нове генерације мисле да је све настало од њих, а заправо је постојало много раније. Не мислим да је на адекватан начин приказано у медијима, мислим да људи који се данас тиме баве то раде на врло површан начин и ту видим своју мисију, да истакнем људе који су заиста уметнички вредни и који представљају нашу земљу на исправан начин. Подсећам људе на великане попут Александра Јоксимовића, Мирјане Марић којој су аплаудирали Ив Сен Лоран и Пјер Kарден, Анђелке Сљепчевић и Добриле Смиљанић. Њихова дела су обишла цео свет и доживела светску славу. Тако и данас наша Роксанда Илинчић облачи људе попут премијерке Британије или Мишел Обаме, а Евица Милованов Пенезић дизајнира рукавице које носе Kејт Мидлтон и Деби Хари.

Да ли мислите да овакве теме имају будућност у класичним медијима? Живимо у времену у
коме се трендови брзо смењују, а главни начин њиховог пласирања јесу Интернет платформе
и друштвене мреже.

Пре десетак година су ме звале неке девојке да им дам интервју за њихов блог или Инстаграм
страницу. Ја сам тражила да ми објасне ко су, шта раде, које је њихово образовање, заправо
ко су оне да би се њима веровало. Ни ја себе не сматрам довољно компетентном да бих
могла да донесем свој суд и препоручим некоме шта да обуче, већ пустим људе који су
професионалци у тој области да о томе причају. Сада су се већ појавиле и неке особе које се
јако квалитетно баве тиме, а такође мислим да су и покровитељи полако почели да схватају да
девојчице које се много шминкају и причају о моди немају довољно знања. Оне можда
могу да утичу на неке друге девојчице, али не и на њихове родитеље који заправо имају
платежну моћ. Тако да није битно колико имаш пратилаца, већ колико заправо имаш праве
конзументске публике. Некоме ко посматра медије може да се учини да је пласирање било ког производа, па тако и модног, само пропагирање потрошачког друштва.

У времену пандемије једна од погођенијих грана привреде јесте била модна. Да ли Ви, као
неко ко се бави модом у медијима, имате идеју како медијски подржати брендове и дизајнере код нас?

Велики брендови увек нађу пут до купаца јер могу да спусте цену. Не мислим да је неко ко
је четврта грана по снази у свету угрожен, мислим да је угрожена српска текстилна индустрија и
да су угрожени српски аутори. Чак су неке велике куће схватиле да им се много више исплати да
продају онлајн, јер је јефтиније и нико ту више није на губитку. Тако да ево и овим путем пружам
подршку нашим дизајнерима и позивам све да оду до Чумић Дизајн Дистрикт-а и да посете разне
концепт продавнице по граду које једва преживљавају.

Недавно је одржана 48. Београдска недеља моде, а ревија којом је затворен цео програм
био је омаж Мирјани Марић. Пронашла сам податак да Сте и Ви допринели тако што сте прикупили њене архивске снимке. Да ли Сте имали прилике да разговарате са њом?

Тако је, ја сам радила емисију о Мирјани Марић. Знате, ти велики људи неће често да дају
интервјуе и она је кад се вратила из Америке рекла Мариу Бралићу, свом пријатељу, да хоће да да
један интервју. Мени је припала та част, ја сам на длану добила читаву њену животну причу,
поред тога сам осетила такву топлину и емоцију. Поклонила ми је торбу из своје последње
колекције, парфем и један мантил. То су били последњи комади који се више не производе, исто
као што ми је дала и последњи интервју. Након тога сам отишла у архив РТС-а и пронашла све
њене снимке, а онда су, пошто других снимака није било, када је био омаж вртели секвенце
тог мог документарног филма, јер је то било много више од емисије. У првом реду је била
њена ћерка, која је дошла из Италије, син и унуци који су дошли из Америке, било је јако емотивно.
На ревији су приказани њени модели који су могли да се носе и 70-их и 80-их, а могу и данас, што
је доказ да је мода циклична и вечна. Након тога је уследило нешто што никада нисам доживела,
цела публика је устала и почела да аплаудира, а онда су сви заједно почели да плачу. Десила се
нека катарза, неко ослобађање.

Да ли мислите да су такве манифестације потребне, да бисмо се сетили великих људи и подигли знање и свест о њима, али и генерално културну свест људи?

Да, али исто тако мислим да се салве емоција и суза и код филма и код ревије или било чега, стварају у моменту када постоји права уметност и права порука. Магију не добијају сви, можете да
причате о себи да сте најбољи дизајнер, али ако вас не осети публика, манекенке, колеге од тог
посла нема ништа. У јавном послу се све бодује трајањем.