Трка „пацова“

Сам појам „пацов“, још када је допуњен термином „трка“, не може а да не асоцира на истоимени филм у коме група људи, буквално, трчи за богатством. Чак и у стварном животу тај израз говори о похлепи – људима којима су очи гладне, који ће „преко мртвих“ да би дошли до профита. Да ли се овај израз данас може искористити да би се окарактерисали млади људи Србије?

Из перспективе једног студента Србије, будућности овде нема. Већина тражи заборављену родбину по белом свету у нади да ће тамо наћи своју срећу. Неки се одлуче и за варијанту да „туристички“ напусте матичну државу и никад се не врате. Ко може да их криви, заиста? У људској је природи да идемо „трбухом за крухом“. Али, у којој мери се може рећи да су млади људи само размажени и нерадници како неки тврде? Да су бахати и да им је профит, и то поголем, примарна ствар па због његовог мањка криве Србију?
Наиме, и ако је појава „одлива мозгова“ одавно завладала међу омладином Србије, њени узроци, па и сами мотиви „одбеглих млади“ су очеигледно превише занимљиви да свака докона особа на територији Београда (а и шире) мора да тури нос тамо где му није место. И заиста, сви ми разглабамо на дневној бази о томе како је неко паметан побегао из деветог круга пакла, познатији као Србија.

Како је одавно познато да сваки новчић има две стране, и овде владају две струје мишљења – два одговора на питање: Шта то тачно натера човека да окуша срећу у белом свету а не у својој родној земљи? Једна страна, коју заступа већина становништва како младих тако и старих, за разлог даје чињеницу да им Србија не може донети спокојан живот, а камоли тек ситне људске радости попут одласка на летовање. Друга страна, која чврсто верује у потенцијал Србије и њених лидера (који, игром случаја, су скоро једини који у ово верују) чврсто држи до тога да посла у Србији има, али да млади људи не желе да раде и да захтевају, по почетку каријере, директорске столице. Ово нас, управо, враћа на израз „трка пацова“.

Изгледа да поистовећивањем младих људи – „будућност Србије“ што би рекли, са појмом пацов у овом контексту значи да Србија и њене институције нуде опсег могућих избора за новопечене академске грађане само што они то не желе (?!).
Има посла, да. Што би један аутор на платформи „Мој Недељник“ још у мају ове године рекао – „Нашем премијеру су пуна уста отворених фабрика, грађења путева, и Бог зна каквих још занимања с краја XIX века. Ево, све се омладина радује што ће моћи са својом дипломом покретну траку у њима да брише“

И заиста, колико ли је само дипломираних доктора, инжењера и осталих на бироу? Колико ли је њих који су заглављени овде на „пробном раду“, неплаћеним праксама и волонтерски неколико година? Или раде по разним магацинима, кафићима и осталим услужним локалима за минималац (скочило на 130 динара по сату!) или мање. Што би даље рекао колега истомишљеник – „Млади људи, пуни ентузијазма, тек загрзли нешто малчице живота, добијају пацке, јер питају надређеног да ли ће се њихов статус променити. Јер им је више мука да са својих 25-26 година још немају дан радног стажа. Немају да купе себи цигаре. Да улете родитељима као помоћ за рачуне. Да виде света“
И тако се гради једна огорчена маса људи који, са уништеним сновима о релативно нормалном животу у Србији и не би ли избегли да „раде, понижавајући се за неку цркавицу у нади да ће прегурати месец“, се одлуче за варијанту бега. Па, ко их онда може назвати пацовима?

Кажу да без младих нема државе, али наша Србија мало по мало губи исте те младе јер за њих овде среће нема. Да ли ће и када постати јасно зашто нас више нема у Србији? Да смо отишли далеко у својој потрази за бољим животом и да смо престали да будемо „будућност Србије“ и постали озлоглaшени пацови.
Сутра ће, лепу нам Србију, водити необразована елита. А „пацови“? Ми ћемо да се сунчамо на Хавајима.