За све је крива књига

Знате оно старо, што су нам говориле баке када смо кретали први дан у школу – „Учи да једног дана имаш хлеба да једеш“ или „Загреј столицу да не би гладовао“ (или смо само ми имали такве лекције?)? Такви савети наших бака су нас пратили кроз осам година основног образовања, средње школе, за неке и током студија. И онда дођемо до тога да су се те књиге толико офуцале, толико пута прочитале, простудирале и анализирале, а хлеба нигде.

Не схватите нас погрешно – труд и рад се заиста исплати. И у потпуности се слажемо када кажемо да је књига извор знања, а знање је драгоцено. Али, мало је тешко гледати сурову данашњицу где глупост и незнање, или још горе – одбијање усвајања знања, изгледа доносе хлеб. Боли мало, зар не? Посматрање глупе гомиле која ни просту реченицу не уме да састави и према којој је највећа птица „Оро“.

О чему тачно говоримо?

Да бисмо у потпуности објаснили феномен „глупе гомиле“, користићемо свима познат пример – Ријалити програми и маса полуписмених људи (усудићемо се да кажемо – полупроизводи), како они који учествују, тако и они који прате (иста сорта, разлике нема).

Прва ствар, апсолутно смо либерални у погледу на то како ће неко да троши своје време и чиме ће да се бави. Нисмо толико докони да залазимо у ту сферу и ако неко жели да себе циљано заглупљује проно филмовима на Хепи телевизији, то је са нама сасвим у реду. Али, чињеница да победник Парова добија 30.000 евра, а победник Слагалице 3.300 евра толико изазива гађење да „бисмо радије брисали дупе Садаму Хусеину“ (инспирација за овај смели подухват је Бриџит Џоунс).

И док тако глупа гомила 24/7, 365 дана у години помно прати свако „случајно“ јављање гениталија на Хепи телевизији (иронија имена нам је у потпуности јасна), књига је скоро потпуно занемарена, бачена у мрачни угао собе, у мрачни угао ума. У онај део свести где иду све информације да издахну, да у суштини не постоје више. Тужно, зар не?

Шта је још тужније, они који се и лате књиге и верују да је књига прави пут до хлеба, бивају посматрани као марсовци. Ко још данас чита побогу? Зашто би? Кад је једноставније и занимљивије анимирати глупу гомилу неким делом тела за који се ни не мора потрудити јер је већ богом дат (а и стандарди лепоте и сексипила су поремећени, све пролази). Шта више, егизибиционисање и вулгарисање на телевизији са националном френквенцијом не да даје хлеба, већ и саламицу можеш да ставиш преко! Једина квалификација за све те лепоте живота је да си довољно спреман да убедиш глупу гомилу у апсолутну безграничност сопственог незнања.

„Незнање је благослов“, сви бисмо били срећнији када бисмо били глупи.

Ех бре бако! Какав си то савет дала и променила ток моје животне филозофије? Да није тебе и књиге, давно бих се најела саламице. Ти си ме, изгледа, намерно навела да верујем у лепоте и чари знања које ми се никада неће исплатити. Да се не лажемо, у моментима очаја пролети ова мисао кроз главу, изрека да је незнање благослов и да би живот био слађи само да смо способни да корачамо другим путем. Путем мањег отпора и мука. Путем без књиге.

Али нисмо.

И заиста нам је драго.

Јер, све и да је крива књига и њено развијање критичке свести и пружања знања, љубав је чудна ствар. Љубав према писаној речи, духу реченица, мирису папира, богатству информација које оплемењују ум. Таква љубав занемарује путеве и голе тете које шетају пред камерама, занемарује девијантност модерног друштва, хлеб са саламицом и скупа кола.

Нуди богатство веће и драгоценије од овоземаљских уживања.

Ослобађа од ланаца глупости.