Жена из које куља живот
Весна Станковић, жена раскошне појаве и карактера,рођена је на Хомољским планинама у месту Медвеђица,први пут стала на поѕоришну сцену у Петровцу на Млави а сада,дуже од двадесет година живи у Београду где ради у ЈДП-у,пише и режира сопствене представе.
Упечатљиво чисте дикције и широко насмејана, без устручавања прича о себи, другима, глуми, својим страстима.
„Прихватили ме или не,ја сам већ прихваћена“
Весна Станковић је живела на три потпуно различита места, најпре у кући где се говорио влашки који је њен матерњи језик, затим у малој средини и најзад у Београду. „Тешко је рећи које ме је од места где сам живела највише одредило, јер све те компоненте чине једну особу. Много ме је одредило што сам рођена на Хомољским планинама, што сам дисала хомољски ваздух који је извориште митолошких прича, предања, магије. То ми је драгоцено извориште инспирације за разне ствари које сам касније чинила.Затим одрастајући у једној малој средини као што је Петровац на Млави где си ти ипак ушушкан, где све људе које срећеш углавном познајеш, то такође утиче да се човек осећа безбедно и добродошло, добро у својој кожи.“ Када је са 18 година дошла у ,како каже „ветрометину велеграда“ била је опскрбљена љубављу и унутрашњом снагом и није било бојазни да ће подлећи комплексима људи који из малих средина долазе у Београд и плаше се да неће бити прихваћени. „Ја сам одлучила да останем своја,каква јесам па сад прихватили ме или не ја сам већ прихваћена.“
„Можда је Влада Јевтовић баш нашао кључ за мене“
Глумица је српски учила у школи, гледајутелевизију јер се у њеној кући говорило на влашком. На српском се причало само кад неко дође, ко не разуме влашки. Већ дуго размишља на српском али је,каже, двојезична. „Кад ми неко прича, ја нисам сигурна, морам да промислим да ли он прича на влашком или на српском.“ Након средње школе, уписала је Правни факултет у Београду, под притиском родитеља, али не жали јер сматра да је свако искуство драгоцено а ово јој је донело много пријатеља са којима је и данас блиска и то да много више цени свој садашњи позив и Факултет драмских уметности који је уписала након треће године права. „Ваљда је тако требало да буде, да баш сачекам да Влада Јевтовић прими класу. Можда ме други професор не би ни примио или би утицао на мене да се развијам у потпуно другом правцу. Тако је испало и ја сам задовољна у својој кожи.“
„Бесмислене су представе које ми ништа не значе“
Осим што ради у ЈДП-у, Весна Станковић пише и режира своје представе. Оснивач је позоришне трупе Балкан нови покрет где је аутор бројних представа, од којих су неке „Вилинско коло“, „Човек од земље“, Месечеве кћери“ и многе друге, као и две представе на влашком језику „Сан о Балкану“ и „Мума Падури“. Представа „Сан о Балкану“ је на фестивалу „Златног витеза“ у Москви добила признање бронзаног витеза. „То је прва представа у историји влашке цивилизације да се на некој позоришној сцени чује влашки језик.“ Глумица сарађује и са Матицом исељеника Србије. „Жао ми је што људи који то воде немају мало бољу подршку од стране званичних институција зато што је то једна изванредна институција која нам поручује да не одбацимо оне који су отишли преко а и даље се осећају Србима, и даље долазе у Србију, шаљу новац, овде им је матица. Већ неколико месеци тамо се одвијају различите представе тако да сам ја тамо играла своје две представе, „ Милунка Савић“ и „Лујза Мишић“, а у јануару ћу играти представу „Лина од камена тврђа“. Глумица каже да воли покрет, па често гледа плесне изведбе, посебно балет. Није важно да ли разуме шта се дешава на сцени, битно је да је дотакне. Тако је и са представама. Не дели их на драме, монодраме, комедије итд. већ их процењује на основу тога да ли имају душу. Са друге стране сцене воли посвећену публику. „Генерално ја волим публику. Волим да је видим, волим кад су упаљена светла, посебно кад радим кабаре или монодраму јер онда ми је публика партнер. Волим реакције публике, да их гледам у очи. Често ми се деси кад их тако гледам да ми дође да их све загрлим.“ Најгора публика су ,каже, политичари. „Нпр. кад је дан општине, сви поседају у прве редове па дрндају телефоне јер за њих позориште ништа не значи.“
„Глумци се плаше да ће их много болети“
Емоције су каже, најбитније на сцени. „Постоје људи који су хладни који немају много емоција за било шта. Све је површно. И они и када пусте емоције то је плитко, то је поток. А постоје океани,и закључани океани у којима унутра ври а не могу да избаце.“ Глумац мора да верује себи. „Глумци се плаше да неће моћи да се врате себи, да ће их много болети, зато се стегну па не пусте. Све је „као“. Врхунски глумац мора да изгара, да у сваком тренутку преда себе. Нема ту калкулације. Као у љубави, не можеш „као“ да волиш. Тако и са глумом, ако си „као“ онда никад нећеш осетити врхунску љубав и страст јер мораш и да дајеш. Не:“Дај ми“, него: „ево ти.“ Публика често не осети да глумац има неке приватне немире, ипак, није лако. „Ја сам скоро имала потресно сусретање са децом ометеном у развоју и цео дан сам преплакала гледајући ту децу јер су она деца љубави, среће, Божији људи. После тога сам играла неку комедију и публика је уживала, али моје срце није играло ни певало тако да сам ја осећала разлику. Десило ми се пре две године да ми најближи пријатељ умре и да је комеморација била на дан моје премијере и то је било страшно искуство за мене а у питању је опет била комедија.“ Када није на сцени, несрећна је, колико год била испуњена у свим осталим сферама живота. Из разговора са овом дамом стиче се утисак да се храни својим послом и она то потврђује.Каже: „ Човек има потребу да ствара.“
„Права емоција се увек осећа, не мора суза да тече.“
Тренутно игра у монодрами „Милунка Савић“. Изненађена је што многима није ни име ове жене познато, а за њу је Милунка симбол љубави, снаге, патриотизма, жене која у свом бићу сједињује и мушко и женско. „За мене је Милунка симбол српства за које бих желела да сви осећају. Нажалост има много другачијих, она сама то каже, пакосних, злих, поткупљивих, издајнички настројених. Али та љубав коју је она осећала према Србима, према човечанству, нарочито према својој земљи, се ретко среће. Жена попут ње се никад није родила ни пре ни после ње.“ Више јој је времена било потребно да скупи храброст за ову представу него за припремање за улогу. „То је можда и неки стицај околности, можда је она са другог света решила да исприча своју причу сто година касније. Сада су трајале те битке, сада је била битка на Кајмакчалану, прелазило се преко Албаније. Можда је хтела да подсети људе, да исприча онима који то не знају. Ми у уџбеницима из средње школе нисмо то имали, генерације су биле ускраћене за такву информацију. Сваки пут кад изађем на сцену за мене је то дирљиво и чудесно искуство јер се осећам као медијум јер 70% текста који ја изговарам јесу њене речи и нема ту много вештине глумљења него само реци истину и пусти емоцију. Глумци се углавном штеде, не дају. Тешко је јер тебе мора да боли. Ако је твој лик имао неку муку, тај глумац мора да осећа исту ту муку и ту исту бол. И тек онда публика то осећа. Е глумци понекад нису научили технике како то да дозволе а већина и неће да дозволи. Зашто да ме боли, него тако мало глумата, али публика то осећа. Била сам јако разочарана када сам за неке велике глумце за које сам мислила да су чудесни глумци,чула какве су њихове технике, нпр. отвори очи широм па онда гледа мало дуже у рефлекторе итд. Постоје људи који су лаки на сузе. Они мисле шта ће да спремају за вечеру а сузе саме потеку али и то се осећа. Ако тебе шчепа, ако се најежиш и кнедла ти застане у грлу, ти знаш да је та емоција права, без обзира да ли се тај глумац можда и осмехује на сцени. Мени после таквих представа треба доста времена да се лично опоравим, да се вратим у своје биће, у своје проблеме. Али је тешко, посебно кад је Милунка у питању, ради се о судбини целог народа. Треба да будеш заиста без срца, да слушаш причу како је 250 000 људи оставило своје животе по гудурама Албаније и да те не занима. Тешко је после да престане да те боли. Ја морам после да одем нормална кући својој деци. То је увек катарзично искуство. Имам неколико таквих представа које су тешке али су катарзичне. Скоро сам била у Пожеги и интересантно је да је била пуна сала, можда неколико стотина људи да гледају једну жену коју не познају. Ја сам њима непозната. Нема ме у серијама, на телевизији, нема ме ни у таблоидима. Притом, уочи нове године, и још монодрама, ти људи су стајали и плакали. И кад се завршила представа они су стајали, аплаудирали и плакали. За мене је то било чудесно. То је управо то, да су они изашли са представе у сузама али усхићени, испуњени неком животном радошћу. Милунка је синоним за животну радост, за борбу, никад не посустај, само напред. Кад се нешто жалим, кажем себи: срам те било, поред свих мука које су наши јунаци издржали, јунаци чак и кад је мали човек, јунак да претрпи, да издржи рат. Лина није јунак који је отишао у рат, она је остала код куће, борила се за своју децу, за егзистенцију, против недаћа живота и кад бих њу описала једном речју то би било „Терај“!
Алиса у земљи чуда
У једном периоду била је и посланица у Скупштини. То искуство ју је углавном обесхрабрило. „Док нисам крочила у политику, мислила сам да ипак може нешто да се промени. Међутим, кад сам ушла, осећала сам се као Алиса у земљи чуда. То је таква машинерија која је незаустављива, једна паклена машина и то не може појединац. Појединац гине, или постаје део машине, или лети одатле. Ја сам побегла зато што не можеш да прихватиш ствари. Има часних људи. Али такви часни и исправни људи воде своје донкихотовске битке и углавном не успевају. Морају се десити велике промене у карактеру људи да би се нешто променило. Али ваљда смо ми Срби такви. У периоду највећих искушења, да се вратим сто година уназад када је Србија највише страдала, ми смо имали Пашића који сада има свој трг и сви се позивају на Пашића као на великог Пашића. Он је био озбиљан хохштаплер, а његов син је био криминалац. То није санкционисано већ су то заборавили и то је језиво. Имаш хохштаплера који води државу са сином криминалцем и имаш сто година касније његов трг и величање његове политике.“ Као подстанар је живела 16 година. „Живели смо 90-их у том ужасном свету где си чекао да ти умре родитељ да би наследио стан. Ја сам узела кредит и имам свој стан па могу да ударим ескер и окачим слику коју желим. Апатије је увек било а тад нам је догорело до ноката. Сада још увек није, кад буде догорело пробудиће се и дух револуције.“ Труди се да се у животу окружи само позитивним људима,не само на приватном плану, већ и на послу. „Увек ћеш наћи те енергопије и крвопије које се само жале и кукају али бар њих могу да сведем на минимум у коминикацији и дружењу. Што се тиче посла радила сам и са људима који су незахвални, који су несрећни па онда своју несрећу шире и на друге, затрпавају их својим унутрашњим незадовољством али гледам да се заштитим колико год могу. Зависти има, као и у сваком послу. Ја се не обазирем много на то, заболи ме на тренутак али ја опет по оном „терај“. Срећу проналази у породици, пријатељима, добрим представама, кување јој је терапија и за себе каже да је гутач књига. „Мораш да будеш добар човек и то је једино што остаје да те краси.“
Последњи радови
Студентски радови25. јануар 2017.Сабета-ледено градилиште за боље сутра
Наука и уметност25. јануар 2017.“Музика је за мене све и она нема краја“
Наука и уметност19. јануар 2017.„Тешко је јер тебе мора да боли“
Студентски радови18. јануар 2017.“Ринтала сам тридесет година а данас живим као подстанар”