“Музика је за мене све и она нема краја“

Човек који на живот одговара љубављу

 

Слободан Стојановић Кепа живи у старинској крагујевачкој кући, ушушканој међу комшијским и споља, ни по чему специфичној, али унутра се дешава права магија. На зидовима иконе и фотографије његове породице, а изнад трпезаријског стола, на који његова насмејана жена, спушта тек скувану кафу, огромна слика тајне вечере. Човек са три велике љубави- породица, музика и, како он каже, сродне душе, о свом животу говори као о игри судбине, мада признаје да без труда нема успеха. Да таленат по себи не вреди много, рано је схватио, па на себи ради од малих ногу. Најпре је свирао у оркестру својих родитеља, све од „класике“ до староградске музике, што је била изузетно добра база за њега. Генетика чини своје, али се у музику заљубио захваљујући Битлсима, када је имао само 12 година. Тада је решио да никад неће одустати од музике. На том путу је било и тешких момената. Мора од нечега да се живи, а од рока се каже, никад није луксузно живело. То је успело само неколицини који су на неки начин комерцијализовали свој рад. Своје излете у фолк музику није схватао трагично јер је знао за кога то ради. Лечио се у џез баровима у које је одлазио након сваке фолк свирке, на терапију.
Музика као начин живота
Често у револту жали што свира бубањ, јер му он не даје простор за уметничку слободу и изражавање као други хармонски инструменти. „Много је лепо када направиш добру песму“, каже он, осмехујући се широко. „За то ти не треба школа, већ примаш неке импулсе од Свевишњег.“ Свестан је да је бубањ темељ сваког оркестра али да није пресудан за успех неке композиције. Због тога не пати, већ жали што не може да изрази оно што осећа. Воли и данас да одлази на концерте и слуша џез,јер по његовом мишљењу, музика нема краја. Најбитније је пренети себе, а он зна да је успео у томе јер је сигуран да када је љему било лепо, да је то и публика осећала. „Чудно је то објаснити. Дубину коју музичар осећа док свира, не може свако да осети. „ Захвалан је Богу на музици и да се поново нађе на почетку, опет би изабрао исто. Љубав пре свега, пожртвованост и упорност су му омогућили да је скоро 50 година свирао са својим Смаком. Свој посао ради искључиво из љубави јер је каријеру одавно изградио. „Осећај на бини је неописив. Тај тренутак се не понавља. Реакција публике је нешто узајамно, што диже.“
„Прошао сам од злата до блата и натраг“
„Успони и падови су део живота. Не би било лепо да је све лепо.“ На почетку каријере свирао је са Радомиром Михајловићем Точком, на тада популарним игранкама, које су обожавали и странци.Иако су најпродуктивнији одувек били ортодоксни народњаци, тврди Слободан, он је остао веран року. „Ставиш завесу јер знаш зашто то радиш, за породицу. Ј а сам све покушао, многе ствари сам снимао за покојног Тому Здравковића. Свирао сам са покојним Луисом, затим по клубовима и са Грцима.“
Група Смак је тотално стрејт
Многи при спомену рокера помисле прво на пороке, али свако правило има изузетак. Његов једини порок су цигарете. „Само је покојни Лаза Ристовски волео ракију“, каже без призвука осуде у гласу. Он је потпуно остварена личност, и у пословном и у емотивном смислу. Четворо деце и петоро унучади, и сви морају да воле музику! Скромности му свакако не недостаје. За то је, по њему, пресудна човекова природа, васпитање, али и сам инструмент. признаје да су у прошлости могућности за напредак музичара биле много веће. Они су од музике некада живели, док се млади данас баве музиком претежно као хобијем. „Једино бих издвојио С.А.Р.С. који је дошао до јавности и стекао неку популарност. Симпатични су и мало се издвајајуали и ту има доста призвука Балкана. Већина група ставља акценат на текст а не на музику. Углавном је то због немаштине“, каже са жаљењем и призвуком оправдања.
„Горан Бреговић је узео Лазу, то нас је много погодило“
Конкурнција је здрава и прихватљива али он поштује различитост и сматра да у музици нема најбољих. Битно је да се буде упечатљив. Ипак одлазак клавијатуристе није доживео као одлазак само једног од чланова бенда већ и као издају. „Лаза је отишао да свира за Бијело Дугме. То нас је много погодило. Нашли смо новог и то је тај српски инат. Одмах после тога смо направили нашу најуспешнију плочу-Црна дама. Када навикнеш на неког а то се деси,настаје врло проблематична ситуација. Његов мотив је био само новац.“ За њега је Смак био више од групе. Када су на бини,они су једно, они су његове сродне душе. „Свако од нас је дао свој печат и сви су били,и неки још јесу, врсни музичари.“
Завештање
Након смрти колеге и пријатеља, Бориса Аранђеловића, подвука је,каже,црту. Шта су му приоритети и шта ће даље бити са њим. Музике се није хтео одрећи. „. Смак не постоји у принципу кад нема Бориса. Било ког певача да доведеш није то то. Та књига треба да се затвори на најбољи могући начин. Није то најбољи начин, човек је умро, али смо одрадили највећи концерт у каријери, на Ушћу. Кад је Борис преминуо, ја сам подвукао црту. Добро,породица је на првом месту,операцију сам пребродио и то човек мора да цени,а човек је здрав кад ради оно што воли. Ништа није случајно. Сретнем у граду гитаристу, Фафу Стојановића. Каже: „Ајде, кад ћемо да свирамо?“ Ја рекох: „Дођи,ту сам.“ У међувремену је почео да свира на левој страни, иако је деснорук, јер више није технички могао да изведе све, због операције коју је имао 2011. године. „То ми је отворило ново поље свирања и потпуно нову ритмику која се уклопила у начин на који Фафа свира Смакове песме. Тако смо кренули. Хтели смо у почетку неки фјужн. Уследила је свирка у Вршцу. Његов брат је свирао бас. То је био експеримент. Ми смо свирали Смакове песме,публика је певала.“ Затим су дошли на идеју да нађу певача и сетили се Ане Поповић, која је била пратећи вокал Смака на концертима. „. Ако би дошао неки мушкарац, сви би га упоређивали са Борисом. Женско је неутрално. А нисам чуо бољу певачицу код нас. Она је феноменална. Дошла је на пробу и каже: „Јао како ћу ја да певам Бориса?“ ,а ја јој кажем: „Немој да певаш Бориса, певај себе“. Након тога су пронашли и басисту, Јована Јовановића, из Параћина, за кога каже да је најбољи. „. Неко је вукао те конце. Јер је било врло тешко да нађем млађе људе који размишљају као ја. Велика је разлика у искуству али се све то веома лепо уклопило тако да смо почели да обрађујемо Смакове песме. Звао сам неке људе да им кажем да имам бенд јер сам се страшно загрејао и рекао сам им да нам требају свирке. Нормално да смо ишли прво на моје име јер сам познат и тако је настао назив Кепа и Фри Спиритс да бисмо лакше дошли до посла. Свирали смо неколико свирки по клубовима и затим смо свирали у Новом Саду и Суботици. Кад смо почели да свирамо,људи нису знали шта их чека, али су се одушевили и видим неко из публике виче: „Кепо,где их нађе?!“. Имам обичај да кажем да су они моја три бисера, јер је права срећа наћи такве људе. Прву свирку смо имали 5. јануара 2016. у Краљеву. Ту има неке симболике јер је и Смак тако почео. Завршни концерт за 2016. био је у Крагујевцу. Имамо и видео и аудио запис тог концерта и спремамо се да то издамо као плочу која би требало да се зове „Завештање“. Цела 2016. била је плодна и за бенд и за мене, доста смо свирки имали, чуло се за нас, али тек после ове плоче,очекујемо да то заживи.“
„И осмог дана Бог створи бубњеве“
„Летос сам упознао највећег бубњара на свету, Стив Геда, на бубњарском кампу, у Истри, у Грожњану. То је као за гитаристе Џими Хендрикс. Стив Гед је мој узор и увек сам маштао да га упознам и то ми се остварило.“ Осећао се баш као код куће, окружен колегама и људима који га поздрављају на сваком кораку. Одржао је и мастер клас у мајици која је поклон од пријатеља Енглеза а са натписом „И осмог дана Бог створи бубњеве“. Каже да су сви присутни били одушевљени тиме. „Сутрадан сам имао састанак са Стив Гедом. Хтео сам макар да му стиснем руку. Целу ноћ нисам спавао. Спремио сам моју књигу да му дам као поклон и написао сам у посвети: „Хвала за све ове године инспирације“. Видим га на 20м, необавезно обучен, морнарска мајица. Сви ти велики су у ствари једноставни људи. Прошли су ме жмарци од пете до главе. Долазим и стиснем му руку, ту руку која је много музике оставила. Он је предложио да седнемо на клупицу у близини. Питао ме је зашто носим штап и кад сам му све објаснио и да сам прешао на леву страну јер много волим музику, он ме је загрлио. Поклонио ми је и своју палицу. Упознао ме је и са својом супругом па смо били на ручку, сви бубњари заједно. Нисам хтео много да га гушим јер га сви нешто питају али ми је било довољно да будем у том друшву. Када сам имао интервју за хрватску телевизију, новинарка ми је рекла: „Па ви сте, Стив Гед са Балкана, за нас“. Рекао сам његовој жени да Бог увек пошаље с времена на време неког великог да побољша свет. Послао је Џими Хендрикса, Стив Геда,Пасторијуса а послао је и Николу Теслу.“ Приметио је многе сличности које су заједничке њему и Стив Геду, како штимују добош, исти приступ бубњевима, а тог дана су се, каже, чак и идентично обукли. „У свету постоји неки двојник, не мора то да буде физички, већ и по манирима.“ Стојановић је добио и Октобарску награду града Краљева, као заслужан грађанин, што му је посебно драго јер је у питању његов родни град. За њега је 2016. година била изузетно плодна. „Треба да се технички реализује плоча. У уторак ћемо бити у „Три боје звука“, а затим идемо у Швајцарску 25. марта, где ћемо имати две свирке. Без обзира што сам ја све то искусио и на много вишем нивоу, радује ме што ми се ово дешава у овим годинама. Нека буде и 2017. таква.“