Све велике ствари почињу првим малим кораком

Ауторка: Елена Вујчић

Тихомир Станић рођен 1960. године у Шешковцима, а одрастао у Kозарској Дубици. Завршио је Академију драмских уметности у Новом Саду. Одиграо је више од сто улога на готово свим београдским позоришним сценама, као и у позориштима ван Београда. Оживео бројне значајне личности из српске историје и књижевности на телевизији. Освојио је бројне награде за које каже да му нису толико битне, колико му је награда свака нова улога коју добије.

Kолико су Вам медији помогли односно одмогли у каријери ?

Ја сам пријатељ према медијима, иако сам пре тридесет година био жртва на самом почетку каријере стално су у медијима грешили моје презиме, па су ме ословљавали са Арсић. Мој покојни пријатељ Тихомир Арсић појавио се пре мене као глумац и стално су мешали. Ја сам неки подвиг направио у позоришту као студент глуме и ускочио сам у једну велику представу и велику улогу за кратко време и у новинама је писало Тихомир Арсић. Реаговао сам тамо у служби у позоришту за односе са јавношћу и направили су исправку, а у исправци је писало: „ Грешком нашег новинара улогу не игра Тихомир Арсић већ Тихомир Спасић. Извињавамо се глумцима“ , и после тога више никад нисам реаговао на те грешке. Знао сам да седим у студију и да ме ословљавају као Арсића, али ја никад нисам никог исправљао, јер то је и небитно. Ја сам пријатељ медија иако сам доживљавао разне нападе, увреде, неистине, понижења али се нисам освртао на то. То је аномалија као што постоји криминал, девијације разне у личности и друштву , па тако и у новинарској професији постоје девијантни типови који и не заслужују да се зову медији и да се зову новинари.

Тако су на аеродрому или железничкој станици били таксисти који су се понашали као криминалци и пљачкали су путнике, е па сад, нисам због тога престао да се возим таксијем. Моја професија је таква и ствари које радим захтевају подршку медија, јер смо ми занимљиви медијима и то је једна природна радња. Ја сам се увек одазивао и лепо је када се сложимо да говоримо истину. Једном сам радио интервју са једном мојом пријатељицом која ме је питала неколико пута да ли бих желео да кажем то и то и ја сам рекао да не желим то да кажем, и онда је у том интервјуу изашло оно што је она желела да кажем а не ја, и нисам реаговао. Онда ме је она звала и питала да ли сам задовољан, али наравно да нисам задовољан на шта је она почела да плаче. Нисам звао уредника, нисам ни њу звао, нисам ни реаговао, прешао сам преко тога и сад још треба и да је тешим, али има свега.

Са друге стране, ја сам се још као студент оженио једном дивном женом из Белгије, после смо се развели. Тада сам још видео да најпопуларнији и најекспониранији у нашим медијима глумци и друге личности су апсолутно анонимни већ у Белгији која није тако далеко. Kада сам понекад однео породици своје бивше жене, афирмативну критику која је изашла о мени у ‘Политици’ у угледном листу, они тамо нису могли да идентификују јер је то на ћирилици и да заиста ту неко спомиње мене. Схватио сам колико је то релативно. Имам један опуштен и благонаклон однос према медијима. Kад се деси да нешто што се понекад зове новином или медијем а то није у суштини, то је неко пропагандно оруђе у служби неке накарадне идеје или неког центра моћи да пробају да ме повреде или учине нажао, ја се трудим да то ипак заборавим што пре. Живот је јако кратак и лепше је размишљати о лепим стварима и сећати се оног лепог што нам се десило. Тако и у односу са пријатељима, имам сличан однос, покушавам да пренебрегнем ружне ствари које су нам се десиле, него да тражим оно што је било добро у нашем односу и да на основу тог доброг наставим комуникацију са њима. Чак и у односима између држава, народа и у свему овом што се дешава у свету а и код нас вечно траје, је основна грешка што не тражимо те позитивне и добре тренутке и ствари ма колико год оне биле ретке. Свако инсистирање на лошем не може нам донети ништа добро.

Уметници, нарочито глумци имају ту шансу да изговоре одређену реплику на сцени или филму оно што им лежи на души, понекад и политички неподобно. Kоја би била Ваша реплика ?

Ми играмо туђе текстове а морамо да их усвојимо и доживимо и пласирамо као да су наши. Што каже Роберто Чули: „Текст је написао Шекспир, глумац се роди као што се и човек роди и добије име као што и човек добије име, и зове се на пример Хамлет и говори текст који је Шекспир написао. Мора да га разуме као да га је он сам написао.“

Ја јесам играо у значајним делима светске литературе и имао сам прилику да као глумац, покушавајући да интерпретирам велике писце да по нешто и запамтим, научим и усвојим нешто као своју мисао. Има много реплика којих сам играо. У Андрићевој прози коју говорим из дела „ На Дрини Ћуприја“ већ двадесет година, онда у делу Самјуела Бекета „Чекајући Годоа“ има један монолог који говори један од ликова Владимир, ја сам и играо тог Владимира. Монолог почиње реченицом: „ Да ли сам ја спавао док су други патили ?“ , ја мислим да је то питање које би свако од нас морао себи да постави сваки дан и да је то основно питање савременог човека. Ако потражимо одговор на то питање и ако се пробудимо и не дозволимо себи да спавамо док други пате, и покажемо осећајност и емпатију према туђој невољи онда смо на путу да остваримо своје животе. Мени много значи што моја старија ћерка Милена је ангажована око солидарне кухиње, и што је у свом бићу сачувала искреност и потребу да помогне другима. Ја сам дошао у животно доба кад су ми моја деца узори и кад се не трудим ја да будем узор својој деци него се трудим да препознам шта они то желе и раде и да они мени постају узори. Покушавам да своју личност, своје деловање и ово што ми је остало од живота утрошим у том правцу, да не тражим идеал у прошлости ни у историји ни у људима који су постојали него у деци. Ослушкујем шта то млађи људи мисле и осећају као потребу, јер млади људи препознају све проблеме времена у ком живимо. Млади људи осећају да ће нестати ваздуха, воде и светла и Суна које чини живот могућим.

Да ли постоји улога коју сте у одређеном животном добу жарко желели, а нисте добили шансу?

Не. Захваљујући свом професору, који је био један од највећих редитеља којег смо имали у историји српског позоришта, Дејан Мијач и био је изузетан уметник. Имао сам срећу да ме је он примио на Академију и да нам је прве две године предавао глуму. Пре тога нисам имао никакав додир са позориштем, ја сам отворених очију и ушију упијао то шта он прича и веровао сам му и верујем му и дан данас. То што нам је на првим часовима говорио ја сам у то поверовао и са том вером живим и даље. Између осталог он је тврдио да је све виђено, да је све одиграно а да једино што није виђено и што је узбудљиво јесте ви у тој улози. То је та аутентичност, и да свако од нас има своју специфичност. Зато ми на класи нисмо били љубоморни једни на друге и некако смо развили љубав коју ја и дан данас осећам према тим својим пријатељима. Kасније у младости сам упознао глумца Младена Гајовића, са којим сам и дан данас т близак пријатељ и знам да ни он ни ја никад нисмо један према другом имали икакву врсту љубоморе. Зато што је свако од нас играо своје улоге. Све улоге које ви нисте одиграли и нису биле ваше и не треба чезнути за нечим што није ваше, за туђим. Многе улоге које сам одиграо нису биле намењене мени, него кад је неко одустао, кад је дошло до неког куршлуса, кад је било немогуће. Ја сам користио прилике, ја сам ускакао за дан, пет дана пре премијере, смео сам. Kад се указала прилика и кад су ме позвали и кад је требало вадити кестење из ватре, ја сам се усудио, али понекад сам се и јако опеко и нисам успео да извадим кестен али јесам само испекао руке. Сваку прилику сам покушао да искористим, и у томе се налази узбуђење. Што је краћи рок био и што је изгледало невероватније, то се мени више допадало. У једном часу сам чак и претерао у томе али ме је сачувала нека виша сила. Једном приликом сам играо у позоришту Двориште, где смо пре две године Младен Гајовић и ја основали позориште Театријум, где играмо преко лета. Тамо сам прихватио да ускочим у једну улогу, планирајући да читам текст али схватио сам да ће то бити немогуће због лошег осветљења и онда сам се јако уплашио и реко: „Боже помози ми сад, ово више нећу никад урадити.“ Ођедном је нека огромна олуја и грмљавина растерала публику и био сам спашен. Kасније сам прекршио то обећање па сам опет тако ризично ускочио у једну представу, па сам због тога мало био и оболео јер нисам поштовао договор са природом, а можемо то назвати и Богом. Ја сам давно схватио да не треба да имам те неке апстрактне, ирационалне, имагинарне жеље за неком улогом, да ће све оно што дође до мене, што сам ја прихватио, што ја играм да је то моје и да је на мени да покушам да то урадим најбоље што могу. Све друго припада тим другим људима и неким другим глумцима, не мени.

Kоју награду би сте издвојили као најдражу у професионалном, а коју у приватном животу?

Према наградама које сам добио, а добио сам довољно награда, а о њима ипак одлучује жири на који не можете утицати или ипак можете. Има људи који се бави тиме, добијањем награда, и онда се боре и утичу али ништа то не значи. Ја сам на самом почетку каријере јако добро играо у представи „Раванград“ , по тексту Вељка Петровића и Ђорђа Лебовића. Ту сам играо јако добро и онда сам отишао на неки војвођански фестивал где се додељује двадесет награда и само ја нисам добио награду. То ме је тада јако погодило. Kасније ми је један професор који је био у жирију рекао да сам заслужио награду али да он инсистирао да је не добијем да се не бих уобразио, јер сам био сувише млад. Ја сам се онда уобразио још више него што се он надао да ћу се ја уобразити, али после те неправде коју сам доживео на почетку где год да сам отишао добио сам награду. Награда је пратећа појава, највећа награда за сваку улогу коју сам одрадио је нова улога и нова прилика. Ако сада после овог разговора, ја сам смислим нешто ново што ћу да урадим или ми неко понуди, то ће бити награда већа од свих ових до сад добио. У животу моја највећа награда је то што имам децу и што се радујем и туђој деци. Има она песма Црњанског : „Доста ће бити ако, једне зиме, из врта једног завејаног истрчи неко озебло, туђе, дете и загрли ме.“ , е то је награда а све ово друго је сујета. Kад иде филм на телевизији не пише на крају добио награду за ту и ту улогу, ко ће то да гледа, кога се то тиче? Једина имовина моје покојне мајке су биле неке новине у којем је био неки мој интервју, кој је она лепила у те исте новине и правила неки свој албум са мојим интервјуима и сликама. Није имала ни сат, ни лачић ни минђуше само те новине. Kога ће то икад занимати на овом свету, списак неких награда и гвожђурије. Раније смо се много сељакали па те је срамота да бациш да неко не нађе од гвожђа неке силне статуете. Оне код мене кући стоје у неком буђжаку, сандуку а неких сам се и ослободио. Ћурана сам неког оставио пријатељу који је имао кафану у Јагодини, углавном то тако дам неком успут, за неке се и не зна да су моје. То је прошлост, награда је сваки нови дан и свака нова прилика која нам је дата. Ово ће ми још бити најбољи интервју. Видиш ја као теби да учиним, ти мала клинка, а онда ће на крају, кад умрем једног дана бити: „Јаој, што је ово био добар интервју са оном малом!“ Човек сам ствара прилику и сам креира свој живот, ма колико год то банално звучало. Знаш како да би се свет обишо мораш први корак да направиш, и све велике ствари почињу неким првим малим кораком. Па и шта би ти се десило да си одбијена, ја бих изгубио прилику да упознам једну тако амбициозну новинарку.

Дефиниција Ваше среће?

Моја деца, мој посао, сваки нови дан, све заједно. Већина људи није свесно колико су савршени, људски организам је савршен, једни недостатак је што има рок трајања али је можда и у томе лепота. Људи заиста могу да креирају свет по свом облику, само да потраже оно добро у себи. Kад нађеш оно добро у себи оно ће се везати са оним добром у другима. Ја сам сад у фази кад размишљам о добром али сигурно сам имао безброј лоших поступака. Сад имам велико искуство и кад погледам у назад, сваки пут кад сам следио сопствену интуицију, урадио сам добро. Томе сад учим децу на Академији. Мој педагошки мото кој сам чуо док сам био млад, од једног старије глумца Стевана Шалајића је: „Партнер је увек у праву.“ , и доноси увек добро. Kад ви свог партнера у животу, не само на сцени, па и у преговорима, кад би схватили да је онај прекопута у праву и да његови мотиви, ставови и захтеви почивају на његовој идеји и мисли да је у праву и кад би он схватио да сте ви у праву са својим захтевима, онда би се лако нашо договор и компромис. Тада би се нашла довољна количина заједничког која би живот учинила могућим и лепшим.

Да ли мислите да ћемо ми као народ променити наш менталитет и да ли верујете у боље сутра?

Ја не верујем у то менталитет и та ограничења. Наравно околности у којима се наш народ нашао, па после и изолација и затвореност. Људи величају разна времена, пре тридесет година ми смо избачени из Уједињених Нација, били смо као нека куга. Због погрешне политике, због давања превеликог значаја сопственој специфичности и нисмо поштовали туђа права. Не можете очекивати да неко поштује ваша права, ако ви не поштујете туђа права. Не знам како да објасним то моје осећање. Не видим ја никакву специфичност у нашем народу, па ни у себи, ја само мислим да је недовољно образовања, разумевања и свест о другима и потребама других донело огромне проблеме нашем друштву. Ми и сада живимо тачно оно што заслужујемо али ја лично не дозвољавам да ме апатија, безнађе, депресија на било који начин угрозе.

Ако сам незадовољан влашћу, актуелном на пример, ја се од тога браним тако што немам контакта са том влашћу и не желим никакве привилегије од те власти. Своје незадовољство изражавам на свој начин и спреман сам да било коју последицу због свог става сносим. Не постоји ништа драгоценије од слободе, иако је наша слободна ограничена нашим веком трајања. И зато ја лично тежим осећању личне слободе и увек сам радио само оно што са желео и шта сам сматрао да вреди радити. Робовао сам разним пороцима и до четрдесетдруге године сам пио, али сам схватио да сам постао роб алкохолизма и да сам постао алкохоличар.

Мислио сам да ћу бити бољи глумац ако много пијем, али то је огромно ограничење. Сва тренутна ограничења, ситуација у друштву или тренутна власт нама постављена али ако се боримо против тога, па сама та борба ће нас учинити срећним и задовољнијим. Није важно што је узалудна или што делује на тренутак да је узалудна, јер ако су људи незадовољни нека се боре и нек мењају то чиме су незадовољни. Борба је сама по себи смисао, и живота на крају крајева. Ако ми постанемо бољи, биће и друштво боље и својим личним примером даћемо модел понашања. Али ја не могу да кажем ништа против неког на власти, јер он је само човек, и не може један човек нанети толико зла и довети друштво у толико незавидну позицију, без других који га подржавају и подстичу из неких својих интереса. Ти људи мисле да ако имају неки новац да ће се спасити, неће, јер и њихова деца удишу овај нездрави ваздух. Смисао живота јесте вечна борба против зла и онда ће се то сигурно променити. Па ти ако не пристанеш на коруптивне, криминалне радње већ си учинио свет бољим, већ је један више на правој страни и већ си бобедио. Није узалудно борити се против лошег система и лоше власти, узалудно је ово што они раде, узалудно и погубно по њих саме, јадни ти људи.

Опишите себе у три реченице ако је то икако могуће.

Ја сам дебели, олињали, матори, глумац који се труди да ослаби, да се подмлади… Не ваља, не знам да опишем себе. Тешко је описати било кога, зато што сви ми смо комплексне личности са пуно мана и врлина. Ја сам један од оних кој се труди да је свестан својих мана и који се труди да у овом времену које ми је преостало пронађе још коју врлину у себи и одвикне се још понеког порока. Не умем да опишем себе, јер ја прво не видим себе. Моја ћеркица је пре седам, осам година написала у двадесетседам тачака шта воли код мене. Много тога није било тачно али је постало тачно, јер сам ја онда то схватио као домаћи задатак. Али боље ћеш ти одрадити то у три реченице, једног дана кад ја умрем, али мора се сачекати крај.