„СВАКИ ДАН ДОНОСИ СА СОБОМ НОВУ БОРБУ“

У малом селу Камендол надомак Београда живи Љубиша Спасић. Кућа у којој станује саграђена је још двадесетих година прошлог века. Просторија мирише на чај и стару хартију. Полако се пење на спрат где га чека столица за љуљање. Брише наочаре како би боље видео, несигурно пуни лулу дуваном док његова жена Анка служи вруће колаче. Са првим димом он започиње своју причу.

Први сусрети са књигом

Рођен је у земљорадничкој породици као четврто дете. Још није био ни почео рат, а нама је свега увек фалило без обзира на то што је цела породица била на њиви дан – ноћ. Као најмлађе дете, никада није добијао нове ствари, већ га је мајка облачила у одећу коју је прерастао његов брат. Живео сам у времену где се ништа није бацало, у недоглед смо крпили и поправљали све што смо имали. Оно што купиш ти, то ће после тебе користити и твоја деца и твоји унуци, тако се размишљало.
Сви смо морали да будемо скромни, послушни, да водимо једноставан и монотон живот. Како је живео деда, тако живи отац, тако ће живети и син. Није га занимао рад на њиви, био је заинтересован за књиге. Са свега седам година чувао је овце на ливади и то време је користио да би несметано могао да чита. Имао сам тада само неколико књига, мада су то уствари биле раскупусане свеске са руком исписаним песмама и баснама. Читао сам их изнова и изнова, многе и данас знам напамет, после више од седамдесет година.
Прва књига коју је угледао била је „Охридски пролог“ из 1918. године. Присетио се догађаја из рата који га је везао за ту књигу. Кад су Немци дошли у село, узимали су из сваке куће храну, одећу, живину, све што су могли да искористе. Мајка је затрпавала шиваћу машину сламом, а кад их је отац угледао на путу, скупио је нас децу у једну собу и рекао нам да сви легнемо у кревет и покријемо се преко главе. “Пролог“ је ставио испод мог јастука и наредио да се не померам ни за живу главу. Следеће што сам чуо су биле војничке чизме и неки неразумљиви говор. Мој отац је неколико пута поновио реч „Киндер“и они су отишли. Касније сам схватио да су се вероватно сажалили на четворо деце.

Француска –остварење снова

Завршио је четири разреда основне школе и родитељи су инсистирали да се посвети радовима на њиви. То је значило да за њега нема даљег школовања. Чуо је да је његов рођак отпутовао у Француску, да је то земља богатства и да се тамо остварују снови. Радио је и на својој и на туђој земљи, чувао стоку и штедео пару по пару, не би ли себи створио шансу да оде из земље. Са осамнаест година саопштио сам својима да одлазим у Париз. Мајка је плакала, а отац је био разочаран. Нису се поздравили са мном кад сам одлазио. Скида наочаре и брише очи, да би наставио да прича о животу у Паризу.
Тек када сам дошао у Париз, схватио сам колико сам у животу пропустио. Нисам знао језик, па ми је у прво време помагао рођак. Узео сам да учим занат код једног мајстора дрводеље. Он је био презадовољан мојим радом, посао је цветао. Након две године имао сам довољно новца да унајмим приватног учитеља. Док је учио, интересовао се највише за књижевност, због чега се учитељ понудио да га одведе у библиотеку. До тада нисам ни знао шта је то библиотека, а када сам видео хиљаде књига на дрвеним полицама, знао сам само да не желим никада да одем одавде. Читао сам као лудак – по улици, на послу у паузи за ручак, код куће, у парку са голубовима. Мислио сам како живот за мене не може да буде бољи од овога.
У Паризу је провео десет година и сасвим се прилагодио тамошњем начину живота. Купио је ауто, водио посао и посећивао позоришта. У Југославију нисам желео да се вратим. Фамилију нисам видео ниједном откад сам отишао, комуницирали смо преко писама. Понекад сам им слао и своје слике да не би заборавили како изгледам.

Карта у једном правцу за Југославију

Ствари су се промениле када је примио писмо од брата и сазнао да му је отац на самрти. Морао је да остави све и врати се у Југославију. Кад сам се појавио на вратима, сви су гледали у мене као да су видели духа, носио сам шешир и одело и њима сам изгледао као странац. Кад сам питао оца како се осећа, он је одговорио: „Срамота ме је. Ти имаш двадесет седам година, а ниси се оженио“.
Желео је да испуни очеву последњу жељу, али је то било готово немогуће јер је био из сиромашне куће. На селу су људи били подељени по кастама и није било мешања. Недељом у цркви они имућни стајали су напред, а ми остали увек иза њих. Бракови су се уговарали исто као кад одеш на пијацу па се погађаш са продавцем – ко понуди више, његово је.
Ступио је у контакт са девојком која се вратила из Београда где је завршила Библиотекарску школу. Била је имућна, тако да су шансе да је ожени биле никакве, али се ипак појавио пред њеном кућом с намером да разговара са њеним оцем. Кад је чуо зашто сам ту, разбеснео се и готово ме истерао на пут. У том тренутку сам већ размишљао да се бацим под воз, а онда се појавио њен деда. Одмеравао ме је док сам стајао поред аута и рекао да дођем опет кад падне мрак.
Увече сам се појавио и чекао да видим шта ће да се догоди, а деда је излетео из дворишта носећи кофер који ми је угурао у руке. Иза њега се појавила и девојка, онда ми је пао камен са срца. „Нек вам је са срећом!“, то је било једино што сам чуо од њега.
Венчали су се на прагу његове куће. Она није желела да остане на селу, већ да покуша да пронађе посао у струци у граду. Преселили су се у Београд код њене тетке која је успела да им пронађе послове у библиотеци. Нисам имао појма како се разврставају и обележавају књиге, која спада у који жанр и како се води каталог, али сам био више него спреман да научим. Сваки дан доноси са собом нову борбу, мислиш да знаш довољно, а онда се нађеш у потпуно непознатом свету. Систем је увек такав да мораш брзо да се прилагођаваш или нећеш преживети.

Шанса за све

Радио је у библиотеци пуних тридесет пет година и волео свој посао од првог дана до последњег. Могао је неко да дође и да затражи неки наслов, а ја сам већ знао да ли имамо то у библиотеци, или каже име неког писца, а мени у глави искочи одмах шта је написао и шта могу да препоручим.
Највише се радовао кад дођу школарци да изваде чланску карту. Тада су деци књиге биле занимљивост, правили су лепе сликовнице да деца уче бројеве, слова, боје, животиње.
Тинејџери су се интересовали највише за стране књиге. Добили смо један примерак Мадонине контроверзне аутобиографије, тада је цео град полудео за том књигом. За њу смо морали да направимо листу чекања, било је резервација за три године унапред!
Одрасли су се у јавности саблажњавали сваке књиге која је имала еротску тематику, читали су класике и осуђивали спорне наслове који су, наводно, кварили омладину. Ти су били први који су се гурали испред књижара кад је „Просвета“ почела да издаје најпознатија дела светске еротске литературе. Тиражи су били распродавани за недељу или две, тиме не могу да се похвале ни данашњи издавачи. Готово све те књиге су имале два или три издања због огромне помаме.
За то време, правио је и личну библиотеку. Сваке године је посећивао сајмове и доносио књиге, узимао све што је било расходовано по библиотекама, добијао их на поклон од пријатеља и комшија, а био је и редовна муштерија у београдским књижарама. Дошао је до цифре од преко седам хиљада наслова.
Отишао сам готово нерадо у пензију и нисам знао шта ћу са собом. Сетио сам се свог села и вратио сам се са женом и својим књигама да живим тамо. Школа је била срушена, библиотека није ни постојала, а у 21. веку било је мештана који су били полуписмени. Разљутило га је стање у ком је затекао село и одлучио је да покуша то да промени. Сматрао сам да свако треба да има шансу да учи, да постане писмен, па макар и у трећем добу. Пара није било, али воље јесте. Преуредио је цео спрат куће тако да личи на библиотеку. Свих седам хиљада књига је стајало на полицама, поређане према азбучном реду и жанровима.
Жена ми је говорила да сам луд и да је боље да узмем да играм шах, мештани су мислили да сам чудак, а ја сам их непрекидно звао да дођу и пронађу неку књигу за себе. Прво су долазили из шале, онда су почели да доводе децу да узимају сликовнице и енциклопедије, кућа ми је била пуна људи, а сада имам и организоване посете ђака из оближњих села.
Имао је ту част да су у његовој кући неки научили своја прва слова, прочитали прву књигу, па чак и пронашли прву љубав. Ово што радим не доноси никакву зараду, али доноси задовољство и мени и људима који овде живе. Село какво год да је, заслужује да у њему живе писмени људи и да имају прилику као и људи у граду да се сусретну са књигом. Не знам да ли је то мојом заслугом, али приметио сам да у селу има више породица, да не одлазе у град у тој мери као раније, а покренула се иницијатива да се поново отвори школа пошто сада има и више деце, будућих ђака. Овим послом планира да се бави до краја живота. Нема за чиме да жали и нада се да ће се и после њега одржати оно што је створио.