„СЛИЧНЕ СУ ПРОФЕСИЈЕ НОВИНАРА И ДРАГАЧЕВСКОГ ТРУБАЧА“

Драгољуб Дража Петровић рођен је у Београду 1970. Новинарством почиње да се бави у листу „Борба“ 1994. Радио је у „Нашој Борби“, „Гласу јавности“, „Куриру“ и „Данасу“. Добитник је награде „Станислав Сташа Маринковић“ за 1997. и 2011. годину, награда „Драгиша Кашиковић“ и„Десимир Тошић“ за 2013. и награде Удружења новинара Србије „Лаза Костић“ у категорији новинска сатира за 2016. годину. Од марта 2016. је главни и одговорни уредник листа „Данас“.

Своју каријеру сте започели у „Борби“ 1994. Зашто сте одлучили да напустите „Борбу“?

Кад сам дошао у „Борбу“ на праксу, за разлику од других младих новинара, сплетом случајности одмах су ме гурнули у високе теме. Нисам, као што је то обичај у новинарству, као почетник пратио најпре градске теме, пијачни барометар и извештавао где је пукла цев, већ су ми одмах увалили оно што нико други није хтео – црну хронику. У питању је сектор за који се нико не отима, јер је тежак и опасан за праћење, али ако га добро пратиш, врло брзо те примете и колеге и читаоци. Било је то време када је мафија имала своју државу, па је инспирације било на претек. Онда је држава, после само шест месеци покушала да преузме „Борбу“, приватни лист, и у томе је успела. Већина редакције је одбила послушност, и направили смо „Нашу Борбу“.

 

Како је текла Ваша каријера у „Нашој Борби“?

Ту сам већ почео паралелно са црном хроником да пишем и репортаже, што и данас највише волим од свих новинарских жанрова, добио сам и редакцијску награду, све је ишло лепо. Деведесете се биле пуне тема, а новинар највише воли да живи у лудој држави и лудом времену. То није добро за државу, али је добро за новинаре. Ми смо софистицирана варијанта лешинара.

 

Писали сте колумне у „Гласу јавности“, „Куриру“ и „Данасу“. Колико се разликује Ваш однос према тим колумнама, с обзиром на то да су у питању листови са различитим садржајем?

 

Једина је разлика што сам колумне учио да пишем, то није за свакога, па су оне са прапочетака, из „Курира“ и „Гласа јавности“, често биле глупе и лоше. Временом стекнеш осећај шта је добро. Садржај новине утиче на колумнисту, јер када си упакован у „Курир“, имаш осећај да си у куплерају и баш те брига ко то чита, а када пишеш за „Данас“, почињеш да цениш читаоце, и незгодно ти је да им продаш циглу.

 

Поред штампе, пишете колумне и за портал „Н1“. Колико се разликује рад у штампаним и онлине медијима?

 

Онлајн медији су бржи. Штампа захтева сериозност, аналитику и дужину размишљања. Али колумне се пишу исто и за једне и за друге. Разлике нема.

 

С обзиром на то да се све више грађана услед недостатка времена информише путем Интернета и онлине медија, колико штампа има шансе да опстане у 21. веку?

 

Штампа нема никакве шансе. За штампом ће жалити само фрикови који воле да опипају или намиришу вест. Остали ће куцкати по свом паметном телефону који је често паметнији од њих самих. Тужна прича.

 

Међу грађанима влада велико незадовољство медијима, људи гледају на новинаре са презиром. Колико је негативна репутација новинара у Србији оправдана?

 

Новинарство је, нажалост, постало професија која се не разликује много од драгачевског трубача. И трубача и новинара можеш да тераш да свира на столу за скроман бакшиш. Можеш и да га пењеш на дрво. Због тога нису криви новинари, већ власници медија. И власнике медија можеш да пењеш на сто и дрво, али због тога нису криви новинари, већ политичари.

 

Како бисте оценили рад Ваших колега?

Мејнстрим новинарство, а овде су, за дивно чудо, таблоиди мејнстрим, уместо да је обратно, све више личи на хајку на вукове. Оно што ваља има скромне тираже, скромну публику, а кад највећи утицај у штампи имају људи приликом чијег зачећа је победио најгори сперматозоид, онда то изгледа овако. У новинарству је најважније да не будеш јадан и прост. Проблем је што овде баш такви предњаче.

 

Суочавате се са непрофесионализмом, лошим условима за рад и недостатком подршке. Упркос томе, Ви сте се одржали у свом послу. Шта највише волите у свом послу?

Новинарство је леп и динамичан посао, један професор журналистике једном је рекао да је новинар виолиниста у куплерају. То волим. Не волим што је новинарство врста дроге, болест зависности, и ако си на то навучен, остаћеш ту до краја живота.

 

Изјавили сте да су грађани изманипулисани уз помоћ медијске машинерије коју контролише власт, због чега сте на порталу „Србија Данас“ названи „великим уредником малих новина“. Како се борити против утицаја власти на медије?

Новинарство не постоји због новинара, већ због јавности. Јавност у Србији, међутим, то не схвата. А не схвата јер бар пола Србије не може да прати титл на екрану кад иде неки страни филм. Тако и гласају, углавном само за оне које могу да прате без титла.