Студенти, ГСП и одговорност

У овој ситуацији једино је смислено да студент у Београду, наравно разочаран у целокупну стање у држави, нема 1200 динара за месечну карту градског превоза јер му је то често недељни буџет. Зашто би плаћао услугу која неретко више личи на превоз животиња из дивљине у зоо врт него на превоз људи по престоници једне државе?

Студенту у Београду који је корисник градског превоза током дана једна ствар је загарантована. Загарантована му је нервоза бар два пута тог једног дана, када крене од куће и када мора да се врати. Поред нервозе на послу, на факултету, у кући или у маркету Београдски студент није ускраћен ни за нервозу у возилу градског превоза. Ефикасно решење проблема који се зове градски превоз имала је свака политичка странка али само у својим обећањима током предизборне кампање, поготово за локалне изборе. Градски превоз се може гледати као један велики проблем састављен од више малих проблема. Власт је наравно прва на удару када неко постави питање превоза путем аутобуса или трамваја. Они су дужни да обезбеде квалитетну услугу градског превоза и то подразумева: исправна и модерна возила, редовне плате запосленима, опремљење сервисе, уређена стајалишта и редовну контролу наплаћивања услуга. Ове ствари у Београду нису правило него изузетак. Ако се присетимо ситуација, поготово економских, у којима се налазила наша држава у претходних 30 година овакво стање не чуди. Како очекивати да се улаже у градски превоз када ГСП не може да исплати плате или да плати рачуне за струју и грејање. Од 2012. године много ствари се променило. По речима власти ми смо економска сила на Балкану и ако стручњаци кажу другачије али ко њих слуша на крају крајева. Пара има за све. Из градског буџета сваке године се у касу ГСП-а улије 150 милиона евра, што је две трећине прихода овог предузећа. Наплата услуге евидентно не функционише како је планирано. Градским челницима су пуна уста штетних уговора које су потписали они жути лопови из прошле власти. Ипак нико не прича о томе да уговор са Апеxом (који је потписао жути лопов Ђилас) може да се раскине и да ће тај поступак градску власти коштати 5 милиона евра. Градским оцима се на крају чини логично да годишње баце 150 милиона евра у бунар уместо да раскину уговор и направе сарадњу са неком новом компанијом или да једноставно наплату преузме ГСП. Заменик градоначелника дошао је на генијалну идеју са увођењем модерних маркица и изгледа да је решен да тако сачува тих 150 милиона евра јер и сам је рекао да од тога можемо да изградимо 200 вртића или један фудбалски стадион. Наравно као кривце Весић види грађане (као и председник по питању Косова) који не плаћају услугу превоза. То би имало смисла да живимо у уређеној држави у којој је просечна плата редовна и износи бар 800 евра, у којој рачуни за грејање нису пола плате док су радијатори хладни , у којој возила градског превоза нису на прагу распада, у којој политичари не фалсификују дипломе, у којој националну фреквенцију немају само послушне телевизијске куће, у којој је судство независна грана власти, итд. У овој ситуацији једино је смислено да обичан студент у Београду, наравно разочаран у целокупну стање у држави, нема 1200 динара за месечну карту градског превоза јер му је то често недељни буџет. Зашто би плаћао услугу која често више личи на превоз животиња из дивљине у зоо врт него на превоз људи по престоници једне државе? Ово питање Београдски студент постави себи на почетку месеца, стави 1200 динара у џеп и прође поред трафике на којој може да се изврши уплата. Сва могућа решења су у рукама градских челника. Ако наставе да се баве стварима за које нису стручни (и да на њих бацају милионе) и наставе да се понашају по старом српском обичају – „други је увек крив“ (у овом случају и одговоран), стање градског превоза се неће променити. Ми студенти ћемо пак наставити да се возимо у дотрајалом трамвају из 80-их у зачараном кругу од терминуса до терминуса.