Стопама наших предака

Ауторка: Марија Благојевић

„Стојте, галије царске,

спутајте крме моћне,

газите тихим ходом

опело гордо држим

у доба језе ноћне,

над овом светом водом“

Чује се звоњава, испод прозора је звоно, подсећа на оно са бродова. Људи устају и припремају се за јутарњу молитву. Полако сви пристижу испред великог крста пред којим стоји свештеник Стева. Около крста је уплетена зелена лозица, кроз коју се провлачи велика сива персијска мачка, која долази на све наше молитве. Молитвиште велико таман толико да стане свих педесет душа.

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Укрцавамо се на чамац, весели и насмејани. Сви који су раније били ћуте и гледају ка Виду. Они који су први пут овде уживају у ветру и таласима док посматрамо како за нама остају шарене зграде Керкире. На пола пута таласа нема, ветар се смирио, а чамац у потпуности утихнуо. Сада свако има сузу у оку и кнедлу у грлу. „Видо острвце на ком су били лечени српски војници у Првом светском рату, овде је васкрсао српски народ“ тихо ми шапуће професор док излазимо на обалу. Најдубља тишина, векови који су прошли те натерају да задрхтиш када први корак начиниш.

„Гробница плава спава,

а ми из далека дошли.

Да поклонимо се прецима

и мукама које су прошли.“

Након ових стихова, професор је говорио о доласку Срба на Крф и острво Видо. Поред њега на табли написани су стихови „Плаве гробнице“. Благи таласи одвлаче пажњу од мисли како је у том мору на хиљаде костију нашег народа. „Најпре су их сахрањивали овде, али је врло брзо понестало места, зато су одлучили да њихове посмртне остатке бацају у море, зато је овде забрањено купање“ испричао је професор. Маузолеј је направљен од белих плоча какве су у оне унутра на којима су написана имена оних чија су тела сачувана. Два човека имају моје презиме. Нема ни једног трага мука које су српски војници прошли, али на тој земљи ти осетиш муку, бол, смрт и рат. Век који је прошао је сачувао од заборава људске жртве. Уски ходници овог „гробља“ не дозвољавају да се пуно задржимо, када се опело завршило стајали су испред. Море је најлепше плаве боје, да ли је то боја смрти или васкрсења!? Видело се тада у погледима људи да после Вида више нико неће бити исти. Поново смо на обали, а тамо се туристи купају. Зар вам ништа није свето? Чуло се да неко изговара.У повратку сви ћуте, Вида су свима пуне очи. Минут ћутања за сва страдања и све душе наших предака које су у морским дубинима.

„Док таласи певају песму,

шапућу њихове сени,

„Хвала Вам што сте дошли,

нисмо заборављени!“

КЕРКИРА

Као што је Видо излечило наше људе, тако их не Керкира спасила. Шетајући улицама ти осетиш срдачност, доброту и добродошлицу. Срећним те учине људи које сретнеш, као да ће се појавити чета српских војника из неке улице. Опет звук звона, овог пута за молитву из Цркве Светог Спиридона. Професор ми објашњава да је он Крфљанима највећи светац, као што је нама Свети Никола. Крфљани су физички доста другачију од нас, али нас повезује срдачност и искрена доброта у оку сваког од њих када им кажемо да смо из Србије. У некој улици седела је бака, са великим осмехом нас је поздравила и махала, као да се и сама зове Керкира. Била је обучена у неку шарену сукњу и мајцу наранџасте боје, баш оне нијансе које је већина зграда на острву. Нисмо могле да се споразумемо, али сам осетила да смо се све разумеле.

Чује се како пар момака пева „Тамо далеко“ и међу свим сунцем обасјаним улицама Крфа, весеље и радост као пре стотину година када је рат био готов. Професор ми је држао кратак час историје и објаснио да је песма настала управо на Крфу међу преживелима. Дивили смо се снази нашег народа да пева у рату и смрти. Вера их је одржала. Вера коју на Крфу нисам тражила, али сам је нашла у песмама у Керкири, сузама и тишини на Виду, у плавој гробници и испред крста у молитви.

Свако би морао доћи,

овде се све разуме!